Mapa teritorije Subotice, 1929. (IAS, F:3.2.2.2.47.)
detalj
detalj
Mapa Subotice, 1929.
Odgovori
Ferrum d.d.
“FERRUM D.D.”
Jedno od najvećih preduzeća u Subotici, kako po ekonomskoj snazi, tako u prvom redu po broju zaposlenih radnika bio je “Ferrum d.d.” ( U latinskom jeziku “ferrum” znači gvožđe) odnosno, metalsko prerađivačka grupacija preduzeća koja će nastati od te firme.
Početak života tog deoničarskog društva dobro se može pratiti iz prepiske sa organima vlasti, službene – koju vodi samo društvo i lične, one koju obavlja inicijator, utemeljitelj i osnivač tog preduzeća Dragutin Štajner (Steiner Kolomán).[1]
Tako “Ferrum” ( prvobitno pod imenom “Tvornica gospodarskih strojeva i ljevaonica željeza d.d.”), u dopisima gradsko Senatu – molbama za oprost od gradskih prireza, opisuje taj period na sledeći način. U jednoj iz 1921. godine naglašava da je osnivanje palo u doba “kada je komunizam na udaljenosti 10 km od nas besnio”.[2] A u drugoj, iz 1924. godine opisujući razvojni put preduzeća navode i:”1919.god. meseca marta osnovano je neprimetno jedno industrijsko poduzeće, koje je s početka u malenom obimu, ali stime intenzivnije radilo na procvatu i unapređenju naše mlade industrije, i sa svojim skromnim radom nizom godina u raznim teškim ekonomskim i finansijskim prilikama razvijalo se u pravcu da postane ugledno jedno poduzeće koje danas pod imenom “Ferrum” zauzima jedno značajno mesto u našem privrednom i industrijskom životu”.[3]
Prepiska Dragitina Štajnera proizašla je iz pravnih posledica koje je izazvalo njegovo naseljavanje, početkom novembra 1918, iz Petrovca u Suboticu. Naredba MUD predviđala je za ovu teritoriju, da se imaju iseliti i vratiti u svoja pređašnja mesta stanovanja svi “ratni doseljenici”, oni koji su se naselili pre avgusta 1914. godine, pa je tako i on svrstan u tu grupu. A njegovi motivi za dolazak u Suboticu bili su kako porodični, pošto su mu u Subotici već duži period živeli roditelji, brat Marsel i sestra (koja je bila udata za lekara dr Jene (Eugen) Večeia (Vécsey Jenö), tako i poslovni. O dobrom i pravovremenom preduzetničkom potezu, ulaganju kapitala u takvu vrstu proizvodnje, najbolje govori potonji period uspešnog rada firme.
Senat je pod brojem 4798/1920 doneo odluku o njegovom proterivanju u prethodno mesto stanovanja. Time, naravno on biva pogođen i pokušava nizom molbi da se izbori za svoj ostanak u gradu. Tako marta 1920. godine piše MUD u Beogradu[4]: “Prevrat me je nagnao da se nastanim u Subotici, gde mi sestra 30 godina stanuje, gde mi otac odavno živi i gde mi je brat 7 godina bio sekretar Hrvatske banke. Svoju radnju, plodne zemlje i pirinčište (“rizstelep”) u Petrovcu sam prodao i rešio da industrijsko poduzeće osnujem.[5] U početku marta 1919.godine sa 3/4 milijuna počeo sam podizanje tvornice mašina i livnice željeza. U to doba, kad je u bliskom susedtvu besnio komunizam i kada je u Subotici svaki rad obustavljen bio, i zbog toga velika besposlica vladala ja sam počeo zidanje tvornice, i na taj način dao posla, zarade i hleba preko 4 meseca, 100-tini radnika. U tvornici sam otpočeo radu početku oktobra 1919. godine. t.j. poduzeće sam kod subotičkog Sudbenog stola protokolisao pod firmom “Tvornica Gospodarskih Strojeva i Ljevaonica željeza, Deoničarsko društvo”. Od ono doba mi poduzeše radi već sa kapitalom od 1 1/2 milijuna. Poduzeće sam vodim, i sam radim sa velikom voljom i ambicijom, jer mi je sav kapital u to uložen, i ako bi se naredba strogo sprovela prema meni, morao bi prestati sa daljim dovršavanjem tvornice i okolnih sporednih zgrada, kao i sa daljim radom, pa bi se morao vratiti u Petrovac…”. U nastavku zaključuje: “Ja sam sretan, što sam u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca takvo poduzeće – kakvih skoro nemamo, a mnogo trebamo – podigao, i sretan bi bio kad bi mi se omogućilo, da i dalje radim i drugima za primer pokažem, kako treba kapitale u vidne, po Državu plodne tvornice i podueća ulagati, umesto da se spekuliše sa trgovinom, zemljom i bankama. Zato molim slavno Ministarstvo, da me s obzirom na to. što sam Jugosloven – a nisam stranac – izvoli u Subotici ostaviti, da u opštem i Državnom interesu, rad i razvijanje industrije nastavim.”. Dao je i neke konkretne podatke podatke o svojoj fabrici. “U tvornici sada rade 60 radnika, a čim mi bude instalirana i uređena velika mašinska radionica, odmah ću dva puta toliko radnika moći uposliti.”
Aprila 1920. godine piše na istu adresu: “Ja sam osnivač tvornice mašina i livnice željeza u Subotici.” te dalje moli “… da se meni dozvoli dalji boravak u Subotici, jer bi se time dao primer drugima imućnim ljudima, da podižu tvornice i na taj način pomognu obnovu naše zemlje i u našoj zemlji razvoj industrije.Moje odstranjivanje štetno bi bilo po radništvo, jer bi ostalo u bezposlici, a isto tako i po industriju, kao i privredu… “[6]
Početkom marta 1920. godine delegacija Ministarstva socijalne politike, načelnik Đorđević i inspektor Brkić, obišla je fabriku i ustanovila da je reč o “modernom i po državu korisnom pogonu”. Rezultati te posete, uz sve ranije pisane molbe i preduzete intervencije, urodile su plodom, pa je Štajneru polovinom 1920. godine odobren stalni boravak u Subotici. Time su obezbeđeni preduslovi da se on mirnije posveti preduzeću, koje će u narednom vremenu zabeležiti period prosperita i razvoja.
Prvo ime preduzeću je dato na osnivačkoj supštini koja je održana 25. 03. 1919. godine, kada je odlučeno da se firma nazove “Tvornica gospodarskih strojeva i ljevaonica željeza d.d.”, što je i registrovano kod Okružnog suda u Subotici 18.VI 1919. godine.[7] Kao predmet rada deoničarskog društva je navedeno:”Izrada pruređenja i popravljanje sviju poljoprivrednih strojeva, sastavnih delova strojeva, alata i robe, kupovanje i prodaja gotovih strojeva i satavnih delova strojeva kao i poljoprivrednih alata”.[8] Osnivački kapital je iznosio 750 000 k., podeljen u 3750 deonica, glasećih na donosioca, nominalne vrednosti po 200 k.[9]. U prvi Upravni odbor izabrani su sledeći akcionari: Dragutin (Koloman) Štajner, Marsel Štajner, dr Žigmund Litman, Laslo Simon, Dušan Svirčević, Ištvan Vaci, dr Samu Bošan, Aladar Farkaš, svi jugoslovenski državljani, a u većini jevrejske narodnosti.[10] Uskoro, već 27.07.1919. godine, deoničarski kapital je povišen na 1 250 000 k. u 6 250 deonica po 200 k.
Preduzeće je radilo u fabričkim pogonima koji su se nalazili na Majšanskom putu. Krak železničkog koloseka dopirao je do njihovih radionica. Obavljalo je delatnosti za koje je i prvobitno registrovano, popravljalo i izrađivalo poljoprivredne alate, od žejeza koje je lilo u sopstvenoj livnici. U 1920. godini beleži promet od 2 000 000 kruna. Zapošljava od 80 do 100 radnika i svu proizvodnju plasira na domaćem tržištu. I pored takvih solidnih rezultata u dotadašnjem poslovanju, fabrika će se u narednom periodu prusmeriti na nove delatnosti, okrećući se železnici, popravkama saobraćajnih sredstava, vagona i lokomotiva. Za tu delatnost je morala nalaziti, u prvom redu, odgovarajuću zainteresovanost kod državnih organa, “Direkcije državnih železnica” u Beogradu, koje je u Subotici već imala svoju radionicu za popraku i Ministarstva Saobraćaja.[11] Plod uspostavljene saradnje bio je ugovor koji je “Ferrum d.d.” 1921. godine sklopio sa Ministarstvom saobraćaja, koji će direktno uticati i određivati čitavu dalju sudbinu preduzeća. “Avgusta 1921. sklopili smo sa Ministarstvom saobraćaja ugovor radi opravka teretnih vagona. Od toga momenta pa sve do današnjeg dana počeo se naš rad naglo i snažno razvijati”.[12] Izveštaj “Opšte kreditne banke d.d.” potvrđuje značaj takvog posla. “Firma se bavi popravkama vagona za državu, te je na tom poslu lepo zaradila tako da je bila u stanju osnivati i ostala preduzeća i moderno ih urediti.”[13]
U čitavom narednom periodu položaj “Feruma” će direktno zavisiti od naručbi Ministarstva saobraćaja. Veliki prosperitet firme biće posledica velikih poslova dobijenih od njih a slabljenje državnih investicija u tu granu saobraćaja, teškoće sa realizacijom i naplaćivanjem računa od tih državnih organa, rezultiraće velikim problemima, pa i ulaskom u likvidacioni postupak za “Ferrum d.d.”
Relativno razvijena železnička mreža i vozni park, u Vojvodini, a i postojeća u ostalim delovima zemlje, tražila je redovne opravke i ulaganja.Reparacione nabavke bitno su poboljšale stanje voznog parka, lokomotiva i vagona, ali redovno održavanje je bio stalni imperativ. Sretala su se “groblja vagona” na sporednim kolosecima,rad na opravkama je bio skup i spor.Sve to je uticalo na “Ferrum” da pokuša da pronađe mesto za svoje delovanje i u toj vrsti poslova.
Glavna Skupština društva 16.4.1921. godine donosi odluku o promeni naziva u “Ferrum d.d.”, što je i registrovano 20.12. 1921. godine. Povišen je i osnovni kapital na 4 000 000 k. Tada izabran Upravni odbor čine: Antun Bešlić[14], Pavle Ungar, Miloš Gavanski, Dušan Manojlović[15], Šandor Rajčić i Bogdan Dimitrijević.
Promenjena su i Osnovna pravila, dopunjena delom gde se kao cilj društva navodi: “…prioizvodnja i popravka železničkih vagona i lokomotiva, otvaranje i nabavljanje poduzeća koja se sličnim radnjom bave”[16] Takvim određenjem svrhe postojanje deoničkog društva bio je postavljen temelj budućem koncernu, grupaciji “Ferruma”, koji će se razviti u sledećim godinama.
Posle zamena krunskih novčanica za dinare, osnovni kapitalu 1922. godini, iznosi 1 000 000 dinara.[17] Struktura vlasnika kapitala vidi se po prisutnim akcionarima Glavnoj skupštini održanoj 26.03.1922. godine na kojoj su bili: Stipan Vaci, advokat iz Subotice koji je imao 500 komada deonica, Jovan Rajčić – 400, Bogdan Dimitrijević, posednik iz Subotice – 1108, Šandor Rajčić, direktor banke – 100, Dušan Manojlović – 600, Miloš Gavanski – 100, dr Jene Večei, lekar – 400, Aladar Farkaš, posednik iz Subotice – 200, Oskar Nojman, direktor mlina – 100, Bogdan Svirčević – 40, Jene Švajger – 120, Cvetko Manojlović[18] , direktor Muzičke škole – 100, Dragutin Štajner – 8 240, dr Samu Bošan, advokat iz Subotice – 3 475, Đura Jovin Krnajski – 100, Nikola Mandić – 25, Đura Pfefer – 25, Pavle Ungar – 100, svega 15 337 komada deonica, od 20 000 koliko ih je bilo, nominalne vrednosti od 50 dinara. Na toj sednici je međutim povišena glavnica na 2 000 000 dinara, udvostručavanjem broja deonica pa će ih time biti 40 000 komada.[19]
Učešća stranog kapitala nije bilo, što se vidi i iz izveštaja Gradskoj kapetaniji 3.4. 1922. godine. “Svi članovi su jugoslovenski podanici.Prema našem znanju drži Upravni odbor veći deo akcija u svojim rukama, u ostalom za druge akcije ne može se utvrditi gde su jer iste glase na donosioca. Ali možemo sa sigurnošću tvrditi da nikakvi interesi stranaca nisu zastupljeni jer je naše društvo unutrašnjeg ( domaćeg) karaktera jer je osnovano tek po oslobođenju u proleće godine”[20]
U 1922. godini predsednik Upravnog odbora je Antun Bešlić, direktor “Prve Hrvatske Štedionice, filijale Subotica” (dalje PHŠ), u čiju finasijsku sferu je “Ferrum” i pripadao. Generalni direktor je bio Dragutin Štajner a poslovni direktor Dušan Manojlović. Slavko Dukanac i dr.Aleksandar Šnajder, beogradski advokati, dr Vladislav Manojlović[21] iz Subotice, Zlatko Pukler, zamenik direktora “Prve Hrvatske Štedionice”, iz Zagreba, su novi članovi Upravnog odbora izabrani na vanrednoj skupštini 3.IX 1922. godine.[22]
U 1923. godini, najveći akcionari su bili: Antun Bešlić sa 8 230 komada deonica, Stipan Vaci sa 1 200, Dragutin Štajner sa 15 788, Bogdan Dimitrijević sa 2 116, Pavle Ungar sa 1 200 i Marcel Štajner sa 1 532 deonica, od ukupno 40 000.[23]
Društvo je dobro poslovalo i u toj poslovnoj godini delilo dividende od 20% na deonicu. To svedoči o uspešnom radu i značajnom udelu poslova sa Direkcijom državnih železnica u prosperitetu firme. Osnivanje posebnih, kako su to nazivali “sestrinskih”, deoničkih društava, sem u slučaju “Severa”, u potpunosti kapitalom matične firme, “Hrasta”, “Adisa”, “Livnice Ferrum” i “Severa” isto govori o uspešnosti, razvoju i rastu “Ferruma”. 
Na zemljištu, pored peštanske pruge[24] i na mestu gradskog slagališta[25], dobivenom od Opštine grada Subotica, na zakupod 99 godina, pod povoljnim uslovima[26] uprava “Ferruma” započela je sa uspostavljanjem novih pogona. Gradski oci svoju odluku o ustupanju velikh gradskih površina “Ferrumu”, obrazlažu sledećim rečima: “1. Podizanjem nove industrije naći će kod industrijske grupe “Ferum” zarade daljih 1000 radenika. 2. Što će se na ovaj način ojačati industrija u Subotici, a time i gradski prihodi. Podpomagati industriju dužnost je svakog grada, a osobito Subotice, koja je izgubila veći deo svojih imanja. Prema tome mora gradska uprava činiti sve da se u Subotici čim više ojača industrija i izvoz.” 
Time će se proširiti proizvodna delatnost, grupacija “Ferrum” će dobiti pogone koji će dopunjavati osnovnu delatnost i čiji će proizvodi komplementarno učestvovati u tada najvažnijoj delatnosti – reparaciji vagona i lokomotiva. Tako je već krajem 1923. godine započela rad “Livnica Ferrum”. O osnivanju ostalih deoničkih društava na skupštini “Ferrum d.d.” je rečeno: “Predsednik saopštava, da su dve industrijske grane “Feruma d.d.” Subotica, baš u cilju usavršavanja rada i potpomaganja njenog rada, pretvorila se u nova deonička društva i da je sa današnjim danom održana osnivačka skupština rešila osnivanje “Hrast d.d.” i “Adis d.d.”. Od ovih “Hrast d.d.” nastaviće svoj rad na zemljištu dosadašnje naše drvare”.[27]
“Sever d.d.” je takođe započeo rad u 1923. godini, ali u njegovom slučaju je odlučeno da polovinu akcija ima dobiti “Ferrum”, a druga polovina je stavljena na slobodnu prodaju. Delatnost tog društva je više usmerena na tržište, odnosno nije bilo predviđeno da radi isključivo za potrebe snabdevanja “Ferruma”.
U izveštaju o poslovnoj 1923. godini uprava “Ferruma” iznosi: ” U prošloj godini nastavili smo izgradnju potrebnih novih radionica te smo dovršili veliku radionu za farbanje vagona sa prostorom za 30 vagona, novom kovačnicom i novom stolarskom radionicom za prijem 36 vagona”.[28] U to vreme zaposleno je oko 800 radnika na opravci vagona, koji dnevno mogu da poprave 8 vagona. Međutim tada se već javljaju prve teškoće sa naplatom realizovanih poslova od Ministarstva saobraćaja, koje ne izmiruje svoje obaveze na vreme, pa
se za svež kapital firma zadužuje uzimajući kredite kod “Prve Hrvatske Štedionice”.[29] Za 1923. godinu, ipak beleže dobitak od 815 884 dinara. Već u 1924.godini broj zaposlenih se penje na 1 000, i to samo u vagonskom odeljenju. Od toga broja je bilo 95% jugoslovenskih državljanja, a oko 80% subotičana.
“U korak sa razvitkom našeg poduzeća počele su, da se otvaraju nove radnje, gostione, kuće stanovi itd, i do sada beznačajan kraj pored Majšanskih vinograda počeo je da živi jednim životom velikovaroškog fabričkog kraja, a uposlovanjem tolikog broja radenika znatno smo pomogli suzbijanje bezposlice”[30] pisalo je rukovodstvo firme u jednom dopisu Senatu 1924. godine.
Fabrika je radila sa mašinama na električni pogon, ukupno njih 20, relativno male ukupne snage od 45 KS. Sirovine, kao gvožđe i limove je uvozila[31],iz Austrije, Čehoslovačke i Mađarske a kovački ugalj i koks iz Čehoslovačke i Austrije.[32]
U 1924. godini, kada se vrši opremanje i pripreme za otpočinjanje proizvodnje “Adisa”, “Livnice” i “Hrasta”, zabeleženo je nekoliko velikih nabavki opreme i mašina u inostranstvu. Tada je uvežen jedan “lauf kran”[33], a inženjer Karlo Rajfen (Reifen) kupio je za “Ferrum” grupaciju, u Nemačkoj polovnu “mašineriju za izradu šrafova”[34], koja će se instalirati u “Adisu”. Pored toga kupljene su i glodalice, strugovi, bušilice, polirmašina, a iz Beča je nabavljena posebna livačka peć.[35] Za “Hrast” su nabavljene domaće mašine, “Ferrum” je novosadske firme “Elit” kupio 60 stolarskih strugova.[36]
Pored stalnih nabavki sirovina, raznih vrsta lima, sirovog i belog gvožđa, delova za ugradnju, kuka, odbojnika, bandaža za točkove itd; kupovina mašinske opreme je vršena van zemlje i u kasnijem periodu. U 1927. godini kupljene su iz Nemačke jedna “viseća šlajfmašina sa dva elektromotora” (cene 2 286 RM) i vertikalna mašina za šlajfovanje ( 15 230 RM ), “hydraulična tiskalica za ploče točkova” ( težine 19 980 kg, cene 4 500 RM ), 8 hidrauličnih dizalica[37] i trocilindrični kompresor ( cca 3 000 kg.) iz Beča. “Ferrum” je dobio pravo da sav taj uvoz mašina teče bescarinski.
Od 1925. godine “vodstvo Ferruma je povereno novom stručnjaku g. Mavri Donatu.”[38]
Skupština “Ferruma” 1925. godine donosi odluku o povišenju glavnice sa 2 na 4 miliona dinara, u 80 000 komada deonica. Pre realizacije nove glavnice, 10.04. 1925. godine, akcionari sa najviše deonica su bili: Antun Bešlić sa 5 000, Artur Manč sa 8 000, Zlatko Pukler sa 8 000 (sva trojica su inače bili i funkcioneri i akcionari PHŠ iz Zagreba), Dušan Manojlović sa 1 369, Stipan Vaci sa 1 200, Dragutin Štajner sa 2 500 i Mavro Donat sa 1 093[39]. U toj godini “Ferrumu” je prvi put otkazan ugovor sa Ministarstvom saobraćaja i ostali su bez posla, odnosno radili samo 6 meseci. To je trajalo sve do kraja 1925. godine, kada je ugovor obnovljen, ali samo za popravku teretnih vagona, a izostali su putnički vagoni i lokomotive, koji su se popravljali do tada. Velike teškoće stvarale su i kamate na uzete kredite i neneplaćeni računi od Ministarstva saobraćaja. To rezultira iskazanim gubitcima od 1 706 823 dinara , za 1924. i 1925. godinu.[40]
“Prirodna je stvar da je manja uposlenost Feruma nepovoljno delovala i na prosperitet seetrinskih poduzeća, Livnice Feruma, Adisa i Hrasta, koje nam liferuju razni materijal i delove potrebne pri opravci vagona”[41], stoji u izveštaju za 1925. godinu. U narednoj, 1926. godini, najviše deonica imali su: Antun Bešlić – 4 820, Nikola Mandić – 2 200, Đuro Pfefer – 2 100, Dragan Gerbl – 3 100, Bogdan Dimitrijević – 2 116, Antun Perković – 3 000, Dragan Mrljak – 3 000[42], inž. Mavro Donat – 2 193 i Aladar Farkaš – 2 200 komada.
Za 1926. poslovnu godinu je zabeležen dobitak od 665 371 dinara. Firma je uspela da smanji svoja potraživanja od dužnika sa 22 011 855 na 13 381 819 dinara. Te godine su preuređivane radionice, a jedna nova je i sazidana, nabavljena je nova oprema za popravke putničkih vagona i lokomotiva. Na tržištu vrednosnih papira “Ferrum” je prodavao akcije “Severa”, a kupova obveznice ratne štete, koje su im bile potrebne za kaucije prilikom državnih licitacija.
“Ferrum” je u tom periodu izgradio i svoju “radničku koloniju” od 8 zgrada za stanove radnika, pored Majšanskog puta. Zamljište je bilo površine od 1 k.j. 1140 kv hvati,( g. uložak 13918, k.č. 9637,9638). Postojalo je 8 zgrada od 4 samostalna stana – soba, kuhinja, komora i 2 zgrade od po 2 stana – 2 sobe i predsoblja. Gradsko komisija je 1927. godine izvršila procenu vrednosti tog komleksa, pošto je “Ferrum” imao ponudu da ga proda Ministarstvu saobraćaja, i utvrdilo da mu je ukupna cena 2 214 770 dinara.[43]
“Ferrum” je planirao i izgradnju luksuznijih objekata. Od grada je kupio placeve u Manojlovićevoj ulici. To su zapravo bila 3 placa, koje “Ferrum” kupio od gradskih vlasti na dražbi 1923. godine, sa obavezom da tamo u roku 2 godine izgradi jednospratne kuće. Pošto tome nije udovoljio placevi su ponovo 1927. godine ponuđeni na prodaju, a kupci su bili akcionari preduzeća – Dragutin Štajner, Mavro Donat i lekar dr Danilo Marković.[44] Štajner je već ranije imao kuću u Skadarskoj 4, a kupivši ovaj plac, izgradio je i palatu u Manojlovićevoj ulici br. 3.
Naredne godine donosiće znatno manje uspeha, a mnogo više problema i poteškoća u radu “Ferruma”. Uzroci takvih neprilika ležali su delimično u ranije navedenim okolnostima, pomanjakanju državnih nabavki i naplate iz tih izvora, a godine ekonomske krize, koja je kod nas započela 1928, a produbljena talasom svetske krize 1929-1932, samo će dodatno oslabiti “Ferrum”. Posledica takvih tokova će biti i smanjivanje osnovnog kapitala društva, na vanrednoj skupštini 30.03. 1932. godine, kada je sa 4 miliona smanjen na 2 miliona dinara. Dugovanja PHŠ su te 1932. godine iznosila 3 438 189 dinara. U izveštaju Ministarstvu Industrije i trgovine, 31. 07.1932. godine se kaže: “Nezampaćena kriza koja je zahvatila našu privredu, nije ni nas poštedela. Usled nemanja poručbina prvo smo morali obustaviti naš rad na dogledno vreme, da ga zatim sasvim potpuno obustavimo”.[45] Stalni problemi oko naplate potrživanja, koji ih onemogučavaju da regulišu svoje obaveze, velike sume koje treba da uplate za državni porez i gradske prireze, naterali su “Ferrum” da u 1932. godini proda svoj najmoderniji uređaj za proizvodnju šrafova smederevskom “Sartidu d.d.”.
Skupština društva 11.11.1939. godine proglasila je likvidaciju i izabrala likvidacioni odbor (koja nije okončana do 1946. godine). Članovi tog odbora su bili: dr Milan Matić advokat iz Novog Sada, koji je raspolagao sa 6 600 komada deonica, dr Akacije Donat, advokat iz Subotice, po narodnosti Jevrej, koji je imao 6 600 deonica, Dejan Gavanski, ekonom iz Srbobrana, sa 3 476 deonice, inž. Mavro Donat [46](Jevrej po nacionalnosti) sa 2 741 deonicom, Gavanski Aleksandar, advokat iz Subotice, Ajzler Žiga[47], preduzimač iz Subotice, Jevrej ,sa 2 500 deonica i Žiga Fogel[48], industrijalac iz Subotice, Jevrej, sa 4 400 deonica od ukupno 40 000, na koliko je bio podeljen osnovni kapital.[49]
U parnici koju su poveli 1939. godine da bi namirili dugovanja od strane Državnih železnica i Državnog erara, uspeli su da dobiju preko 2 miliona dinara i time izravnaju dugove prema “Prvoj Hrvatskoj Štedionici”. U isto vreme počeli su i sa rasprodajom mašine i ostalih pokretnih stvari da bi od te sume plaćali sitnije dugove.[50]
Pre izbijanja rata “preduzeće je u potpunosti demontirano idelom preneto u Slavonski Brod a delom u Smederevo”.[51]
Na poslednjoj sednici akcionara, “…u prvoj godini okupacije”[52] ovog društva akcije su bile deponovane i to: “… 22 500 komada na ime Žige Fogela, 8 000 na ime Jovana Štajnera, 3 000 na ime dr Dušana Manojlovića, 2 000 na ime Mavra Donata.”[53]
U 1945. godini sva preduzeća grupe “Ferrum” stavljena su pod sekvestar, da bi zatim, do 1948. bila i nacionalizavana.
Preduzeće “Agraria” koje se bavilo preradom voća, koristilo je “Ferrumove” prostorije nakon rata.
Kao i neka druga subotička preduzeća i ovaj metalski koncern je u 1924.godini osnovao i svoje sportsko društvo – “Sportski klub Ferrum”, koji je okupljao zaposlene radnike i nameštenike firme. Na mesto predsednika je izabran Dušan Manojlović.[54]
[1]Dragutin Štajner (Steiner Kolomán) je rođen u (Bačkom) Petrovcu 1877. godine, u jevrejskoj porodici, od oca Leopolda. U Suboticu se naseljava 1.11.1918. godine. Dragutinova supruga je bila Vajs (Weiss ) Gizela, sa kojom je imao sina Jovana koji je stradao za vreme II sv. rata i kćerku Marija, rođenu 1905. u Petrovcu. Supruga Gizela i kćeka Marija preživele su rat. Obe su se, 1949. godine, odrekle jugoslovenskog državljanstva i iselile u Izrael. IAS, F:68. XV 1763/1950.
[2].IAS, F:47.XXIV 103/1921. Molba za smanjenje poreza.
[3] Firma je bila opterećena velikim sumama za gradski prirez. Za 1921. godinu suma opštinskog vanrednog prireza je iznosila 238 000 dina. ( IAS, F:47. XXIV, 103/1921 ) Za 1923. godinu već – 473 660, za 1924. – 458 228 i za 1925. – 458 228 dinara. Molba za njegov otpis nije usvojena, “uzevši u obzir teške finansijske prilike grada”. IAS,F:47.XXIV,170/1924.
[4]Dokument je datiran 10.3.1920. IAS, F:47. XIX 80-77/919.
[5]U 1921. godini Ministarstvu unutrašnjih dela je prijavio štetu od 161 450 k. na imanju u Pivnicama, nastalu tokom prevrata 1918. IAS, F:47.X 31/1921
[6]IAS,F:47. 1428.80-231.
[7]IAS,F:86.39.
[8]isto
[9]isto
[10]isto.Jevreji su bili Štajnerovi, Litman, Bošan, Simon, Vaci, Farkaš…
[11]IAS,F:128.4/II,1930. “Direkcija državnih železnica” u Subotici je imala radionicu za popravak lokomotiva i vagona koja je 1931. godine zapošljavala 364 radnika i popravila 21 lokomotivu i 106 vagona. Ta radionica je bila u sklopu mašinskog odeljenja “Generalne direkcije državnih željeznica”. Preseljena je iz Subotice 1938. godine u Kraljevo. Vidi: Gradske
[12]IAS,F:47.XXIV,170/1924.
[13]IAS,F:43.123
[14]Antun Bešlić je bio direktor filijale “Hrvatske štedionice” iz Zagreba. Obavljao je i dužnosti predsednika subotičkog “Udruženja trgovaca i ndustrijalaca” i “Veslačkog kluba”. Službeno je odselio u Zagreb 1926. godine. “Pomenuta društva kao i prijatelji g. Bešlića ceneći njegov rad i ulogu koju je u sibotičkom društvu igrao…” priredila su tom prilikom oproštajno veče sa večerom. IAS,F:235.23.185/1926
[15]Dušan Manojlović (1883- 6.IV 1941), iz stare i poznate subotičke srpske porodice. Otac mu je bio Stevan, veliki beležnik, a majka Saveta Bekvalac. Školovao su u Subotici, gde je završio gimnaziju, i u Klužu i Požunu, gde je diplomirao prava. Supruga mu je od 1908. godine bila Anastazija Dimitrijević, kćerka gradskog senatora Bogdana Dimitrijevića, kumovi su im bili Dušan Radić i Vitomir Ludajić. Od 1918. obavljao je nekoliko javnih funkcija. Prvo je bio izabran za glavnog gradskog blagajnika ( od 20.11.1918. do 10.3.1920.) kada je imenovan na položaja Velikog kapetana, koji će zauzimati do 31.7.1921. Zauzimaće zatim funkcije direktora U “Ferrumu” odnosno “Adisu”, do 1927, kada biva imenovan za Velikog župana. ( U Rešenju MUD o imenovanju stoji “bivši Veliki kapetan i industrijalac” IAS, F:47. Gr. 753/1927). Odlikovan domaćim ali i grčkim odlikovanjim (grčki orden – “Feniks”). U 1931. godini je bolovao od izliva krvi u mozak. Bio je i predsednik niza društvenih organizacija: “Udruženja Trgovaca i industrijalaca”, “Subotičkog društva za mačevanje”, “Srpske čitaonice”, kao I masonske lože ( pred rat, 1940. godine, kada boravi u Beogradu, javlja se kao član lože “Sloga, rad i postojanstvo”. vidi:Nenezić, nav.delo, st. 568.) Stradao u bombardovanju 6.IV 1941.
[16]IAS,F:86.39.
[17]Mijo Mirković, Ekonomska historija Jugoslavije, Zagreb, 1958, st.340. Pre stvaranja novog jedinstvenog jugosovenskog novca, u 1918, 1919, pa i 1920, ubačene su milionske sume austrijskih krunskih novčanica. Za upotrebu na domaćem tržištu, naophodno je bilo da dobiju pečat i propisane markice. Zamena je izvršena u 1920. godini i to u odnosu 1 novi dinar za 4 krune, ” dok je odnos u slobodnom prometu i po kupovnom paritetu dinara i krune bio kao 1:3.”
[18]. Cvetko Manojlović (Subotica 1869-1940) od oca Đure i majke Radnić Milinke. Zauzimao je od 1919. do 1935. godine mesto direktora gradske Muzičke škole. (nasledio je na tom položaju Ernesta Lanjija). IAS, F:47.8368/1940. Doživeo je 1927. godine nesreću, na glavu mu je pao crep sa Gradske kuće, od čega mu se narušilo čulo sluha. IAS, F:47. Gr. 916/1927
[19]IAS,F:86.39.
[20]AJ,F:65.2410.1426.
[21]Vladislav Manojlović (Subotica 1869-?), advokat, obavljao je poslove i “kraljevskog javnog beležnika”, kao i čitav niz drugih javnih funkcija. Bio je član i funkcioner u Narodnoj radikalnoj stranci, dugogodišnji predesdnik SPCO u Subotici, banski većnik (1938.), predsdnik Rusko SHS kluba u Subotici, itd.
[22]AJ,F:65.2410.1426.
[23]Jedan od najvećih akcionara u čitavom periodu postojanja grupacije “Ferum”, bio je njen osnivač Dragutin Štajner. Njegovo učešće 1922. godine iznosi 8 240, od 20 000 deonica a 1923. godine 15 788 od 40 000.O njemu “Opšte kreditna banka”, 1924. godine,daje i ovakav izveštaj. “Kao glavni ravnatelj istih preduzeća ima lijep godišnji prihod. U ovoj struci je prije bio poznati stručnjak u ovim krajevima. Inače živi urednim obiteljskim životom. Pored toga trguje I hmeljom i ima pisarnu za to u Novom Sadu.” IAS, F:43.123. U fabrici je bio zaposlen i njegov nećak, Zoltan Frojnd (Freund) ( rodom iz Bratislave, r. 1898. IAS, F:47. XIX 349/1921 )
[24]Na zemljištu pored Peštanske pruge “Ferrum” je planirao, a delom i izgradio radničke stanove, namenjene zaposlenom radništvu u njihovim preduzećima.
[25]To je bila zapravo gradska drvara. Nalazila se u blizini školskih zgrada ( danas je tamo O.Š. na Majšanskom putu). Na tom mestu “Ferrum” je planirao podizanje pogona nove fabrike.
[26]IAS,F:47.XV 404/1923. U predmetu se nalazi i odluka Senata i izvod iz katastarske knjige.
[27]“Ferrumova” drvara je bila pored železničke stanice. “Hrast” se nalazio i na zamljištu koje je grad ustupio “Ferrumu”. Ono se protezalo na suprotnoj strani Paralelnog puta, od početka Hrastove do Cvijićeve ulice.
[28].AJ,F:65.2410.1426.
[29]“Prva Hrvatska Štedionica” u Zagrebu, je važila za najveću privatnu banku u zemlji, sa kapitalom od 136 miliona dinara. Smiljana Đurović, Državna intervencija u industriji Jugoslavije 1918-1941, Beograd,1989,st.41.
[30]IAS,F:47.XXIV 170/1924
[31]Crni lim, debljina 5-10 mm i profilno gvožđe, je 1927. godine kupovala u Beču od firme “Kontinentale Eisenhadels Gesellschaft”.
[32]IAS,F:47.2.1911/1931.
[33]IAS,F:235.20.641/1924
[34]IAS,F:235.20.520/1924
[35]IAS, F:235.20.326/1924
[36]IAS, F:235.20.216/1924
[37]IAS, F:235.26.645,646,655/1927
[38]Inženjer Mavro Donat je do tada već radio u Slavonskom Brodu, također u radionici za opravku vagona, kao i u Mađarskoj, na sličnim poslovima, a imao je i deonice u tim preduzećima. IAS,F:43.123.
[39]AJ,F:65.2410.1426.
[40]Problemi sa državnim plaćanjima su bili u tome što, kako je to opisao i dr Kosić (nav.delo, st. 285.) “Država, naime, ne plaća svoje račune u gotovom novcu već u državnim bonovima sa trogodišnjim rokom isplate.” Te bonove je “Ferrum” bio prinuđen da lombardira.
[41]AJ,F:65.2410.1426.
[42]Dragan (Karlo) Mrljak je rođen u Osijeku 1891. godine.Od 1926. godine boravi u Subotici. Bio je upravnik subotičke filijale “Prve hrvatske štedionice”. Bio je oženjen Dragicom Šumanović , sa kojom je mao tri kćerke; Olgu, Micu i Zoricu. IAS, F:47.IV 2406/1941
[43]IAS, F:47. III 566/1927
[44]IAS,F:47. Gr.1927, 1928, 1929/1927.
[45]AJ,F:65.2410.1426.
[46]Mavro Donat je krajem marta 1944. bio deportovan. Uspeo je da se vrati nakon rata ali je usled bolesti i iscrpljenosti umro u Subotici 1945. godine.
[47]Žiga Ajzler (Eisler Zsigmund, Subotica 1886 – Aušvic 1944)), od oca Ajzler Manoa, trgovca iz Subotice i mati Vajs Laure. Supruga mu je bila Janka Paroš ( 1886-1944). On od 1926. do 1931. godine rukovodi jednim sektorom “Hrvatske opšte Kreditne banke”. U 1921. godini dobio je stanbenu dozvolu za svoju novosagrađenu vilu na Paliću. Rađena je po planovima arhitekte Vaci Ištvana (Váczy István).
[48] Žiga Fogel je od strane fašističkih vlasti, s proleća 1944. godine deportovan ali je preživeo taj period i uspeo da se preko Austrije vrati u Suboticu.
[49]AJ,F:65.2410.1426.
[50]I tokom ratnog perioda su prodali mašina za cca 200 000 penga (oko 2 miliona predratnih dinara.
[51]IAS, F:68. 15691/1955
[52]IAS,F:68. Dosije Nacionalizacije br. 99
[53]isto
[54]IAS, F:47.Gradonačelnik 136/1924. U predmetu se nalaze osnivački akti ovog kluba.
Persijski ćilimi u Gradskoj kući (1937)
Ali Khan rodom iz Perzije (Azija) dobio je na osnovu svoje molbe, besplatno vestibil gradske kuće u svrhu priređivanja izložbe persijskih ćilima. Da li je izložba održana, koliko je ćilima bilo izloženo, da li je izložba bila prodajnog tipa, iz sačuvane dokumentacije ne vidimo. No, sama činjenica da se persijanac sa ćilimima našao u gradu je zanimljiva.
The historical archives of Subotica
|
|
|
