Osnivanje i prve godine rada Medicinske škole u Subotici (1947–1954)

 

objavljeno u časopisu EX PANNONIA br. 18, link http://expannonia.suarhiv.co.rs/ser/18

Tatjana Segedinčev, arhivski savetnik

Dr Emil Libman

 

Osnivanje i prve godine rada Medicinske škole u Subotici     (1947–1954)

         

Sažetak: U radu su ukratko izneti podaci o školama sa medicinskom nastavom u svetu koje su, uglavnom, služile za obrazovanje višeg medicinskog kadra. Srednji i niži medicinski kadar se retko spominje a i to kao neškolovane osobe. Iako je prva medicinska škola osnovana 1860. godine, retko se nalaze podaci o osnivanju sličnih ustanova i u drugim zemljama. Održavani su kursevi i tečajevi radi upoznavanja sa negom i pomoći bolesnicima i ranjenicima. Posle Drugog svetskog rata ukazala se potreba u našoj zemlji da se otvore medicinske škole zbog nedostatka srednjeg medicinskog osoblja. Tako je u Subotici otvorena škola ovog smera 1947. godine. Dat je prikaz rada Medicinske škole (1947–1954) u Subotici na osnovu dostupnih podataka.

Ključne reči: Škole sa medicinskom nastavom, Prva medicinska škola u Evropi, Tečajevi za bolničare/ke, Prva medicinska škola u Evropi.

 

Period do završetka Drugog svetskog rata

 

Nastavna ustanova  medicinskog smera javlja se još u vreme pre naše ere, kod starih naroda starih kulturnih civilizacija Egipta, Asirije, Vavilona, Kine i Grčke. U školama se uglavnom obraćala pažnja obrazovanju lekarskog kadra kako bi se smanjio odnosno prekinuo uticaj mistično-religiozne medicine čarobnjaka, vračara, šamana i drugih medicinski neobrazovanih lica čiji je rad bio karakterističan u vreme tadašnjih naroda prvih civilizacija. Ove škole su kasnije postale prave medicinske škole pa su čak u XI i XII veku naše ere dostigle stepen fakulteta (Salerno, Montpellier i dr.). Sve do XVIII/XIX veka ne spominju se, ili veoma retko, škole za nastavu srednjeg i nižeg medicinskog osoblja.

Pri kraju XVIII veka na teritoriji bivše Austrijske monarhije susrećemo se sa srednjim medicinskim školama za obrazovanje građanskih hirurga (ranije su i ovakve škole vaspitavale vojne hirurge) a u Francuskoj se susrećemo sa školama u kojima su učenici-studenti učili i praktično izvodili negu bolesnika i pomagali u bolničkom radu.[1]

Iako su žene od davnina bile više naklonjene pružanju nege i pomoći obolelima (njihova urođena osobina) nego muškarci, ipak se njihovo učestvovanje u ovom poslu svodilo uglavnom na pomoć prilikom porođaja. Tek u XVII/XVIII veku kad su država i crkva odobrile pravila rada milosrdnih sestara, žene su sve više tražene kao pomoćno medicinsko osoblje za rad u bolnicama, sirotinjskim domovima a za vreme rata u sanitetskim vojnim jedinicama.[2] 10

U XIX veku pored žena koje se upisuju na medicinske studije javljaju se i žene sa obrazovanjem u nižim i srednjim medicinskim školama. Tako je 1860. godine osnovana u Londonu u St. Thomas Hospital-u Prva stručna škola za obuku medicinskih sestara zahvaljujući Florens Najtingel (Florens Nightingale).[3] Bila je devojka iz ugledne londonske porodice koja se posvetila negovanju i lečenju bolesnika i ranjenika. Postala je veoma cenjena i poštovana  bolničarka u Vojnoj bolnici u turskom gradu Skutariju za vreme Krimskog rata (1853–1856) i bolesni i ranjeni vojnici nazivali su je „Dama sa svetiljkom“ (Lady of the Lamp) jer ih je obilazila i tokom noći sa svetiljkom u ruci.

Slična škola je otvorena 1882. godine u Beču zalaganjem dr Teodora Bilrota (Billroth Theodor, 1829–1894), profesora na Hirurškoj klinici.[4]

U Beogradu krajem XIX veka, dr Vladan Đorđević (vojni zatim civilni lekar, političar, diplomata i pisac), kao načelnik Sanitetskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova, u želji da osavremeni sanitetsku službu u tadašnjoj Srbiji, aktivno je učestvovao u donošenju nekoliko zakona a među njima i Zakona o uređenju sanitetske struke i o čuvanju narodnog zdravlja donetog 1881. godine; u članu 29 u 18 tačaka govori se o otvaranju Škole za babice i o njenom radu a u članu 30 u 12 tačaka govori se o otvaranju Škole za lekarske pomoćnike.[5] Škola za babice je otvorena 1899. godine dok do otvaranja Škole za lekarske pomoćnike nije došlo.[6]

Krajem XIX i početkom XX veka otvaraju se u pojedinim bolnicama ali i van njih u mnogim zemljama Evrope slične škole odnosno održavaju se tečajevi za osposobljavanje pojedinaca, najčešće devojaka, za negu i ukazivanje medicinske pomoći bolesnicima i ranjenicima zalaganjem osoblja dotične bolnice i mnogih humanitarnih organizacija, prvenstveno Crvenog krsta.[7] 07

U Subotici se u drugoj polovini XVIII i početkom XIX veka pored diplomiranih lekara-fizikusa, diplomiranih hirurga i neškolovanih ranara javljaju i babice kao srednje medicinsko osoblje. One rade kao gradske neškolovane, „zaklete“[8] (Obstetrices adjurata) i kao školovane babice dok o drugom medicinskom osoblju imamo malo podataka i to su uglavnom neškolovana lica.

Tako u Uboškom domu, koji se početkom XIX veka često naziva „bolnica“ (Hospitale Civicum) jer je tadašnji gradski fizikus dr Anton Štrobl (Strobl Antonius, 1765–1830) lečio bolesne siromahe u Domu, nalazimo i jednog „bolničkog slugu“ (bolničara),[9] odnosno da je u Domu 1819. godine zaposlena „bolničarka mesne bolnice“ (Curatrix aegrotorum in germiale Nosocomio).[10] 11

Prva Građanska bolnica u Subotici otvorena je 1841. godine. Kad je Subotica 1779. godine dobila status Slobodnog kraljevskog grada morala je – prema Opštem normativu o organizaciji zdravstvene službe (Normativum Generale in Re Sanitatis) koji je 1770. napisao poznati bečki lekar Gerhard van Sviten (Swieten Gerhard van, 1700–1772) – da ima bolnicu. Nakon mnogih neuspelih pokušaja da se sagradi bolnička zgrada Gradska uprava je otkupila 1839/40. kuću naslednika Antuna Trančika (Trancsik Antonius) i uz manju adaptaciju Bolnica je otvorena i primila prve bolesnike 1. oktobra 1841. godine. Dr Anton Kovač (Kovács Antonius, 1804–1880) imenovan je za prvog upravnika.[11]  U  Pravilniku o radu bolnice u  poglavlju II, u 17 tačaka, govori se o lekarskim pomoćnicima i izvršiocima.[12] Tada se u  Pravilniku spominje i negovateljica Jelena Sarić (Szárits Ilona).[13] Sedamdesetih godina  u bolnici su radile Marija Tokodi (Tokodi Mária) i Jelisaveta Sabo (Szabó Erzsebet) odnosno posle njihovog odlaska iz bolnice primljene su Rozalija Salma (Szálma Rosalia) i Katarina Hodoš (Hodos Katalin).[14] Kada je bolnica 1868. godine dobila i Odeljenje za očne bolesti (nazvano privremeno odeljenje za očne bolesti) pored lekara radila je bolničarka Mari Balog (Balogh Mári).[15]

Sve su ove devojke odnosno žene bile bez školske kvalifikacije i bile su priučene za rad u bolničkim uslovima.

Krajem XIX veka Prva građanska bolnica u Subotici je malog kapaciteta i pored proširenja Odeljenjem (Bolnicom) za očne bolesti i Odeljenjem za umobolne bolesnike, jer se broj stanovnika razvojem grada povećao a time i broj bolesnika, pa je Lazar Mamužić (1849–1916), gradonačelnik (1884–1902) dao predlog za izgradnju nove Bolnice sa 160 bolesničkih kreveta. Na raspisan konkurs od 11 predloga prihvaćen je projekat broj 4 (arhitekte Janoša Bobule iz Budimpešte). Gradnja je predviđena da počne 1890. godine, no ista je iz opravdanih razloga započeta 1893. i završena početkom 1897. godine.[16] 03

U subotičkoj bolnici osnovanoj 1897. godine, sagrađenoj u nekoliko paviljona, bilo je zaposleno pored višeg medicinskog kadra, 17 časnih sestara, 1 babica i 4 bolničara a po potrebi primani su i drugi svetovni bolničari (Pravilnik o radu bolnice iz 1905. godine),[17] a 1910. godine je bilo 38 pomoćnog medicinskog osoblja.[18] Tečajevi za bolničare su bili retko organizovani: u Budimpešti krajem XIX veka, a u Subotici su bili prvi put tek 1914. godine uoči početka rata.[19] Tokom rata u sanitarnim vojnim ustanovama na frontu ali i u pozadini radile su dobrovoljno bolničarke sa završenim tečajem za pružanje medicinske pomoći ranjenicima. 06

U periodu od 1918. do 1941. godine otvorene su medicinske škole u Beogradu (1921), Zagrebu (1921) i Ljubljani (1924), a nešto kasnije i u drugim većim medicinskim centrima. Viša medicinska škola u Beogradu imala je Odsek za medicinske sestre i Odsek za sanitarne tehničare a Viša medicinska škola u Ljubljani je imala Odsek za medicinske sestre, Odsek za fizio-terapeute i Odsek za rentgenološke tehničare. U Beogradu, Šapcu, Kraljevu, Nišu, Pančevu, Somboru, Subotici i drugim mestima postojale su srednje medicinske škole koje su imale Odsek za medicinske sestre, za sanitarne tehničare, za labaratorijske tehničare, za negovateljice i za zubne tehničare a u pojedinim mestima i za babice.[20] Nemamo, međutim, nekih podataka o radu subotičke srednje medicinske škole u ovom periodu.

Prema Pravilniku o radu Gradske javne bolnice grada Subotice (glava 5, paragraf 30) zaposleno je bilo 56 časnih sestara, 3 babice i 4 bolničara koji su morali imati propisanu spremu  da bi pružali negu bolesnicima.[21]Održavani su kursevi prve pomoći tzv. „samarjanski tečajevi“ radi obuke i obrazovanja u pružanju nege i medicinske pomoći bolesnicima i ranjenicima odnosno tečajevi za dobrovoljne bolničarke.[22]

Krajem 1941. godine u bolnici su radile 32 časne sestre, 3 babice, 5 negovateljica i 6 bolničara/ke.[23]

Period po završetku Drugog svetskog rata

Završetak oružanih borbi u Drugom svetskom ratu ostavio je za sobom tešku situaciju u ekonomskom, privrednom, građevinskom i zdravstvenom pogledu. Rat koji je opustošio zemlju, iziskivao je maksimalna zalaganja usmerena ka cilju što bržeg završetka sukoba na preostalim ratnim poprištima kao i normalizacije života na slobodnim teritorijama. Oslobođenjem Subotice 10. oktobra 1944. godine, zdravstvena služba našla se pred nizom problema, koji su tražili određena rešenja. Prvo je trebalo  rešiti deficit u kadrovima kako bi se pružila neophodna zdravstvena pomoć građanstvu

kao i ranjenim i bolesnim borcima, zarobljenicima, logorašima i raseljenim licima. Zbog ovakvog stanja u Subotici su formirana dva zdravstvena centra:

  1. Vojni (sa više domaćih i ruskih bolnica u Subotici)
  2. Civilni sa Građanskom bolnicom i zdravstvenim stanicama kao i privatnom lekarskom praksom.[24]

Trebalo je uložiti velike napore da bi se zaštitilo zdravlje stanovništva sa kadrovski malobrojnom službom. Obnavljale su se mreže i kapaciteti zdravstvenih ustanova, pokretale su se akcije mobilnih ekipa radi suzbijanja nekih masovnih zaraznih oboljenja. Bilo je teškoća u vezi sa nabavkom potrebnih količina bioloških cepiva – seruma i vakcina. Ambulante su bile oštećene, bolnice osiromašene medicinskom opremom, težak je bio transport i kretanje bolesnika. Od prvih dana rada novouspostavljene vlasti ustrojene u vidu narodnooslobodilačkih odbora kasnije narodnih odbora[25] velika pažnja se posvećuje rešavanju problema zdravstva. U delokrug rada mesnih NO[26] spadalo je staranje o ekonomskim, socijalnim, zdravstvenim i drugim potrebama mesta. Na prvom zasedanju Narodnooslobodilačkog odbora za grad Suboticu formiran je Zdravstveni odbor. Ovaj odbor je trebalo da rešava svu problematiku u okviru zatečene zdravstvene situacije u gradu i okolini.[27] Da bi život mogao normalno da funkcioniše i da se organizovano vodi briga o stanovništvu, morale su da se obnove ili organizuju pojedine ustanove civilnog tipa, kao što su: civilna zdravstvena služba, ured za socijalno osiguranje radnika i službenika, invalidska komisija, prihvatilišta za izbegla i nezbrinuta lica.[28]

Radi što lakšeg i bržeg kretanja po terenu, zdravstvena lica su dobijala posebne legitimacije za nesmetan prolazak po gradu i okolini. Tako je ostao sačuvani spisak gradskih babica kojima se omogućuje nesmetano kretanje. Gradski fizikat u Subotici  upućuje dopis Narodnooslobodilačkom odboru grada Subotice da gradskim babicama koje su zaposlene na terenskoj službi, izda legitimacije o tome da se mogu nesmetano kretati danju i noću, na unutrašnjoj i spoljnoj teritoriji grada. Naglašava se da je to u cilju što savesnijeg obavljanja njihove delatnosti.[29] Ovakvu legitimaciju su dobile babice:

  • Capo Julija rođena Juhas
  • Hegediš Karolina rođ. Gilding
  • Aleksić Marija rođ. Gemzik
  • Ercegović Vita rođ. Ivković
  • Ivić Ana rođ. Čović
  • ud. Temunović Marcela rođ. Mamužić
  • Zvekan Marija rođ. Hegediš
  • Tucić Kata
  • Bačić Marija rođ. Patarčić
  • Icev Petra rođ. Baniš
  • Francetić Glazer Jovanka
  • Mesaroš Veronika rođ. Farago
  • Suvajđžić Lenka
  • Stantić Jelena.[30] (Imena su napisana onako kako je u dokumentu.)

Ovaj dopis je upućen 21. oktobra 1944. godine od strane tadašnjeg zdravstvenog poverenika vršioca dužnosti gradskog fizika dr Ostrogonac Bele.

Krajem 1944. godine u Subotici je organizovan tronedeljni Tečaj za lica koja bi radila kao negovatelji u stacionaru i pružali bi negu i pomoć bolesnicima i ranjenicima koji su upućivani sa fronta. Otvaranje tečaja je bilo neophodno jer se odlaskom časnih sestara (koje su morale napustiti bolnice odlukom vlasti) javila potreba da se popune njihova mesta.

Tečaj je organizovan po Odluci Okružnog odbora – Odseka za narodno zdravlje. Ovakvi i drugi tečajevi za osposobljavanje i obučavanje medicinskog osoblja bili su  organizovani po nalogu Glavnog NO Vojvodine za celu teritoriju. Među tečajcima su bili: Tonka Aradski, Manda Brajkov, Klara Bukvić, Zora Drakulić, Luka Mamužić, Gabor Mačković, Blažko Čović, Marta Stantić, Roza Šarčević, Liza Neorčić. Doktor Ivan Faltum (1917–2014) hirurg, se zalagao da osposobi Ilonu Salma (Szalma Ilona) za rad u operacionoj Sali ali i za druge neophodne poslove bolničarke za rad i negu u hirurškoj službi.[31]

Po nalogu GNOOV[32] broj 294 iz 1945. godine, pripremljen je rad oko formiranja bolničkog tečaja u Subotici, ali se on još tokom maja meseca zbog izvesnih poteškoća nije mogao sprovesti.[33]

Septembra 1945. godine počeo je sa radom šestomesečni Tečaj za 30 medicinskih sestara, 20 pomoćnih babica i 7 medicinskih laboranata. Tečaj je obuhvatio teoriju iz pojedinih medicinskih oblasti kao i praktični rad na odeljenju bolnice. Na tečaj su mogla da konkurišu lica sa završenom narodnom školom i lica koja su u sanitetskoj službi u svojstvu pomoćnog zdravstvenog radnika. Kandidati nisu mogli da budu mlađi od 18 ni stariji od 28 godina života.[34]

Tečaj je redovno pohađalo 14 kandidata koji su imali besplatan stan, hranu, ogrev i udžbenike. Predavači tečaja su bili:

– mr pharm Alfred Blum (1893–),

– dr Ivan Crnković (1897–),

– dr Otilija Galfi (1911–1992),

– dr Sofija Plačkić,

– dr Nikola Ruski (1914–),

– dr Olga Šomlo (1908–),

– dr Dimitrije Špirta (1914–1999),

– dr Franjo Vidaković (1894–1958) i

– prof. Ernest Laslo.[35]

Završni ispiti su se održali od 4. do 8. juna 1946. godine. U ispitnoj komisiji na kraju tečaja su bili dr Milan Bikar (1895–1971) predsednik, dr Vladeta Savić (1901–1984) i dr Aleksandar Štajfeld  (1905–1972) kao članovi. Ispit su položile: Etela Adam, Jelena Berger, Margita Buljovčić, Ida Crnjaković, Sofija Dorko, Jelena Galfi-Sekulić, Viktorija Fekete, Irena Kečkeš, Ivanka Krnjajski, Tereza Lulić, Anica Muhajlović, Marija Salma, ud. Julka Stipić-Mihajlović, Branislava Tešić, Ljubica Teslić, Antonija Tumbas i Marija Zečević.

Škola

Tokom 1947. godine referent (gradski poverenik) za  narodno zdravlje u Subotici je bio dr Antun Liht (Licht Antal 1914–1981). Situacija u zdravstvu je još bila teška, radilo se na ustrojstvu službe, otvaranju i opremanju ambulanti i vršila se još građanska mobilizacija lekara u celoj državi.

Te godine Rešenjem Povereništva za narodno zdravlje GIO Vojvodine osnovala se u Subotici avgusta 1947. godine Srednja stručna medicinska škola koja je imala Odeljenje za babice i Odeljenje za bolničarke. Pri osnivanju je naglašeno da će nastava u školi početi čim za to budu stvoreni uslovi – osposobljavanje zgrade i internata za prijem učenika.

Škola je privremeno bila smeštena u ulici Matije Gupca u zgradi pod brojem 8-10 ali se ubrzo preseljava u zgradu na uglu Zagrebačke ulice i Somborskog puta.

08-raskrsnic-zagrebacke-ulice-i-somborskog-puta_resize

SOMBORSKI PUT

Za upis u školu učenice su morale imati četiri razreda osnovne škole. Kasnije tokom 1950. godine doneta je Uredba, da učenice moraju imati položenu malu maturu. Prilikom upisa u školu, od 1947. godine podnosila se molba Izvršnom odboru Gradskog narodnog odbora  Subotice – Odseku za narodno zdravlje. Uz molbu sa biografijom su se prilagali izvodi iz matice rođenih, lekarsko uverenje, uverenje o moralnom vladanju, uverenje o završenoj školi. Često su kandidati prilagali podatke o materijalnom i imovnom stanju svoje i svoje porodice.[36] Školovanje je trajalo dve godine.

09-skolska-zgrada-u-zagrebackoj-ulici_resize

OBJEKAT U ZAGREBAČKOJ ULICI

Prvi upravnik škole je bila Ivanka Grujin, medicinska sestra.[37] Potom Rešenjem Ministarstva narodnog zdravlja Republike Srbije br. 6597 od 6. septembra 1947. godine, postavljena je za upravnika škole dr Livija Hercog (1912–1960), lekar Gradske poliklinike u Subotici.[38]Naredne godine Rešenjem Ministarstva narodnog zdravlja NR Srbije br. 4212 od 11. maja 1948. godine za honorarnog direktora Škole za medicinske sestre u Subotici postavljen je dr Ivan Faltum (1917-2014), hirurg subotičke bolnice. Na dužnost je stupio 1.jula 1948. godine kada je dr Livija Hercog premeštena za lekara u Sanatorijum za tuberkolozu.

U Propisu donetog od strane Ministarstva narodnog zdravlja br. 42603 od 11. novembra 1947. godine iznose se dužnosti direktora i ostalih lica škole. Za uspešno vođenje škole bilo je potrebno da direktor škole provede jedan do dva časa u školi da bi mu administrativno-računski činovnik i pomoćnik direktora škole mogli referisati sve postojeće probleme. Pomoćnik direktora i medicinska sestra treba uglavnom da vode nastavu naročito praktičnu.[39]

Od svoga osnivanja škola je promenula nekoliko naziva. Najpoznatiji nazivi su bili: „Škola za babice“; „Srednja medicinska“; „Niža medicinska škola“; „Škola za lekarske pomoćnike“.

Na upisnici u prvi razred škole nailazimo na službeni naziv „Državna škola za medicinske sestre“ (27. septembar 1947. godina). Takođe se pod ovim nazivom vodi i na pečatu.

Kasnije tokom 1949. godine nailazimo da se škola naziva „Škola za lekarske pomoćnike“.[40] Takođe nosi i naziv „Škola za babice“, koji se pominje na dokumentima i na pečatu.[41]

Na predlog Povereništva za narodno zdravlje i socijalnu politiku doneta je 1950. godine Odluka[42]  da se školi promeni ime u „Niža medicinska škola internatskog tipa Subotica.“[43] Stari pečeti su i pored promene neziva škole zadržani u upotrebi pa su se još tokom 1951. godine koristili oni sa nazivom „Škola za lekarske pomoćnike“. Škola je ukinuta pod nazivom „Niža medicinska škola internatskog tipa“ krajem 1954. godine.[44]

Od svoga otvaranja škola se više puta selila. Prvo je bila smeštena u zgradi koja se nalazila u ulici Matije Gupca broj 8-10. Ubrzo je premeštena u zgradu Zagrebačke ulice i Somborskog puta. U zgradi su bili Internat za učenike/ce sa Odeljenjima za babice i Odeljenjima za bolničarke. Nastavu su honorarno držali lekari i profesori Gimnazije u prostoriji Internata a praktična obuka se vršila u bolnici i Porodilištu.

Na prvu godišnjicu oslobođenja grada 10. oktobra 1945. godine otvoreno je Porodilište u zgradi Zdravstvene stanice „Udarnik“ u Teretnoj ulici broj 25 (IX kvart), koja je i do tada imalo jedno porođajno odeljenje (sobu).[45]

Prihode za održavanje su snosili masovne organizacije i to AFŽ i Narodni front i nešto prihoda je bilo od patronata.[46] Drugih redovnih prihoda porodilište nije imalo, osim minimalne naplate od strane onih porodilja koje su to mogle da plaćaju. Porodilište je imalo sedam kreveta ali je bilo u planu da se adaptira soba na prizemlju sa još pet kreveta.[47]

Praktična nastava se održavala redovno u Pokrajinskoj bolnici i u porodilištu „Udarnik“. Radi što boljeg odnosa između učenica i osoblja pomenutih ustanova kao i da bi se na praksi postigao što bolji efekat, organizovao se zajednički sastanak učenika, osoblja iz bolnice i porodilišta na čelu sa upravnicima dr Ladislavom Nejem (Ney Ladislav 1882–) i dr Karlom Terekom (Térek Károly 1908–1977).[48] Ovakvi sastanci održavali su se jednom mesečno i na njima se diskutovalo o disciplini, prenošenju znanja na učenice, zalaganju i drugom.

Prvi upravnik Medicinske škole bila je medicinska sestra  Ivanka Grujin a prvi nastavnici:

  • dr Aleksandar Hil (Hyl Aleksandar 1903–1993), hirurg
  • dr Karlo Terek (Térek Károly 1908–1977), ginekolog
  • dr Bela Ostrogonac (1891–1956), lekar opšte medicine i
  • dr Ivan Piliš, fiziolog (1919–1991).

Prve razredne starešine su bile Julija Čorba i Vera Somborac, profesori Gimnazije.

Tokom 1949/1950. godine škola je premeštena u zgradu u Antunovićevoj ulici broj 10 (zgrada na Daničićevom putu) gde se nalazio i internat. Upravnica škole je bila Anica Hostovski  koja je bila i razredni starešina.[49] Sačuvani su mesečni izveštaji o radu škole koji su se slali Povereništvu za narodno zdravlje u Novi Sad. U njemu se navode podaci za stanje u internatu i školi za babice, kao i niternatu i školi za bolničare. U internatu Škole za babice u mesecu oktobru 1949. godine po tabeli, bilo je:

 

Štićenica-26, popunjenih kreveta 22, broj održanih marksističkih kružooka 2, broj obuhvaćenih sa ovom aktivnošću 26, broj članica AFŽ-a 22, 4 bolesne od prehlade.[50]

 

U Školi za babice u mesecu oktobru 1949, bilo je:

 

Učenica-22, eksterno-4, ukupno-26 nastavnika opštih predmeta 2, izostanaka sa časova 4,  održanih časova teoretskih 68, praktičnih 120 (isto toliko i predviđenih), naziv predmeta čiji plan nije ispunjen–pedijatrija i poznavanje lekova, ime i prezime predavača- dr Špirta i m.ph. Kon Geza, zbog čega nastavnik nije održao čas-zbog preopterećenosti u školi dr Špirta predaje predmet dr Hauzer Hildi a m.ph. Kon Geza je bio na godišnjem odmoru.

 

            U mesečnom izveštaju internata Škole za bolničarke je zabeleženo:

 

Da je broj štićenica bio 20, broj kreveta-19, broj održanih marksističkih kružooka-2, broj obuhvaćenih učenica-20, broj članova Narodne omladine-9, bolesnih nije bilo.

 

            U Školi za bolničarke u mesecu oktobru 1949, bilo je:

 

Učenica-19, eksterno-1, ukupno-20, honorarnih nastavnika opštih predmeta-7, honorarnih nastavnika stručnih predmeta-3, sa fakultetskom spremom-5, izostanaka nije bilo, održano je teoretskih časova-96, praktičnih-2, neodržanih časova nije bilo.[51]

 

 

U školi su od školske 1948. do 1954. godine predavali[52] sledeći  honorarni predavači:

– Bašić Jelena (1925–), administrativni činovnik Direkcije narodnih apoteka u Subotici – držala časove geografije;

– mr phar. Brezovac Olga (1918), farmaceut – nastavnik hemije;

– dr Crnković Ivan (1897), lekar opšte medicine – nastavnik za ginekologiju u Odeljenju za bolničarke;

– Filipović Milan, profesor istorije potpune mešovite gimnazije u Subotici – predaje istoriju;

– dr Filipović Stevan, lekar opšte medicine;

– Grizika Anica – spremačica;

– Grujin Ivanka (1908), starija medicinska sestra – pomoćnik direktora srednje medicinske škole i nastavnik za predmet nega bolesnika i higijena za školu babica i bolničarki;

– mr pharm. Đurić Stipan (1923–1982), farmaceut – nastavnik niže medicinske škole internatskog tipa za farmakologiju;

– dr Hauzer Hilda (1904), lekar – nastavnik u Odeljenju za bolničarke i babice iz pedijatrije;

– Hostonski Anica, babica – nastavnik u školi za babice;

– dr Kalmar Mirko (1901), hirurg – nastavnik u nižoj medicinskoj školi za predmet hirurgija;

– mr pharm. Kon Geza (1907), farmaceut – nastavnik za predmet farmakologija u Odeljenju za babice i Odeljenju za bolničarke;

– Kontin Dejanka (1931), mlađa medicinska sestra – instruktor u srenjoj medicinskoj školi, nastavnik za predmet kožno-veneričnih bolesti u Odeljenju za bolničare;

– dr Kovač Lajčo (1923), lekar pripravnik Pokrajinske i bolnice u Subotici – nastavnik za predmet zarazne bolesti u Odeljenju za babice i bolničarke, u nižoj medicinskoj školi;

– Kukučka Ana, babica – instruktor u školi za babice i bolničarke;

– dr Levi Ljubica (1912), lekar – bakteriolog, nastavnik za predmet zarazne bolesti u Nižoj medicinskoj školi;

– dr Liht Antun (1914–1981), lekar bakteriolog i sanitarni inspektor;

– Lončarević Cilika, domaćica – domarka kod škole babica;

– Manić Andrija (1915), administrativni službenik Gradske poliklinike u Subotici – nastavnik u Medicinskoj školi internatskog tipa u Subotici za predmet sanitetske administracije;

– dr Miladinović Borivoje (1893–1967), lekar Gradske poliklinike u Subotici – nastavnik u Nižoj medicinskoj školi za predmet bolesti grla, nosa i uha;

– Nagl Andrija, pripravnik nastavnik u Nižoj medicinskoj školi za predmet Opšte obrazovanje radnika;

– Ninkov Jelisaveta (1916), nastavnik u Građanskoj školi – predavač u Školi za babice i bolničarke za predmet fiskultura;

– dr Pestelek Borivoj (1922–1992), lekar Pokrajinske bolnice u Subotici – stručni referent u Nižoj medicinskoj školi u Subotici u Odeljenju za bolničarke (radilo na stručnom uzdizanju učenika);

– Popović Ana (1904), nastavnik u Ženskoj gimnaziji – nastavnik u školi za bolničarke i babice za predmet matematika;

– prof. Somborac Vera (1914), profesor Mešovite muške gimnazije u Subotici – nastavnik u Nižoj medicinskoj školi za predmet srpsko-hrvatski jezik;

– dr Stipančević Vojislav (1915–1956), lekar Dispanzera u Subotici – nastavnik u Nižoj medicinskoj školi za predmet interna medicina;

– prof. Seleš Julijana (1920) – nastavnik u školi za babice i bolničarke za predmet fizika;

– Sente Rozalija – bila u službi Niže medicinske u zvanje babice, pošto je položila dvogodišnju školu za babice u Subotici stupila je prvi put u državnu službu – nastavnik škole za babice (premešta se u vanbolničko porodilište u Tavankut 15. februara 1951. godine);

– Suvajdžić Lenka (1913), nastavnik u Školi za babice i bolničarke za predmet anatomija;

– Suvajdžić Marina (1897), stručni učitelj Ženske gimnazije – nastavnik u Školi za babice i bolničarke za predmet biologija;

– dr Svoboda Adriena (1914–2012), lekar pripravnik u Gradskoj bolnici u Subotici – nastavnik u Nižoj medicinskoj školi i Školi za babice za predmet pedijatrija;

– dr Šrajber Zlatan (1890), lekar Gradske poliklinike – nastavnik u Nižoj medicinskoj školi, Odeljenje za bolničarke za predmet bolesti oka;

– Štajner Radmila, nastavnica u Školi za babice;

– dr Terek Karlo (1908–1977), šef Ginekološko–porođajnog odeljenja Pokrajinske bolnice u Subotici – nastavnik u Nižoj medicinskoj školi za predmet akušerstvo;

– dr Vesić Stefanija (1919–2002), lekar Gradske poliklinike u Subotici – stručni referent Odeljenja za babice I razreda niže medicinske škole;

– dr Vig Mihajlo (1907), lekar Pokrajinske bolnice u Subotici – nastavnik Niže medicinske škole za predmet kožne i venerične bolesti;

– Vojnić Zelić Kornelija, administrativni službenik (blagajnik i evidentičar u Preduzeću za otkup industrijskog bilja Sreskog povereništva u Subotici) – nastavnik u Nižoj medicinskoj školi za predmet domaćinstvo;

– Zajec Anka, babica Glavne Pokrajinske bolnice u Novom Sadu premešta se u školu za babice u Subotici januara 1950. godine;

– Žigante Kazimir, pravni referent Gradskog narodnog odbora u Subotici – nastavnik u školi za babice i bolničarke za predmet Ustav i zakonodavstvo;

–  dr Kapor Milovan (1923–2010) predavao fiziologiju;

–  dr Faltum Ivan (1917–2014);

–  dr Perčić Vinko (1911–1989).

Od decembra 1949. godine upravnik škole je bila Sonja Ovdijenko. Zbog neadekvatnog prostora za školu Uprava Medicinske škole tražila je u dva navrata proširenje škole. Obe molbe su, međutim, odbijene. Jedna sa obrazloženjem da je u zgradi na Somborskom putu Savez zemljoradničkih zadruga i potrebna je za podučavanje svoga kadra, druga molba nije prihvaćena jer do podizanja sprata na postojećoj školskoj zgradi ne može da se dozvoli kao ni da se jedna posebna zgrada za potrebe škole izgradi u dvorištu postojeće zgrade (verovatno se mislilo na zgradu u Harambašićevoj ulici broj 2) jer je zgrada predviđena za rušenje kroz 2-3 godine.[53] Tokom 1950. godine upućivano je više dopisa Povereništvu za narodno zdravlje, Odseku za medicinsku nastavu u Novom Sadu kako bi se škola premestila. Da je škola imala problema u svome radu primećujemo iz Izveštaja od februara 1950. godine, gde upravnica Sonja Ovdijenko navodi:

  1. Da se ne zna da li će škola ostati kao škola za školsku 1950/51. godinu jer je nezvanično bilo govora o tome da će se škola ukinuti.
  2. Da nisu poznati predviđeni kapaciteti učenika za školu ako ona ostane.
  3. U vezi sa gornjim dvema tačkama postavlja se i pitanje ostanka u zgradi škole, koja ne zadovoljava potrebama škole internatskog tipa.

Zgrada nije imala dovoljno prostorija a vlasnik kuće je živeo u istoj zgradi i ometao upotrebu nužnih sporednih prostorija, šupe, dvorišta, veš kuhinje i vodovoda.[54]

Ubrzo potom Narodna Skupština Autonomne pokrajine Vojvodine na

zasedanju održanom 28. februara 1950. godine donosi Rešenje o osnivanju Škole za bolničarke u Subotici kao ustanove od pokrajinskog značaja.

Drugo polugodište 1950. godine završilo je ukupno 45 učenica. U školi je bilo dva odeljenja, jedno za babice sa 26 učenica i jedno za bolničarke sa 19 učenica. Sve učenice su bile smeštene u internat škole, izuzev dve koje su zbog porodičnih razloga bile izvan njega. U školi je radilo 17 honorarnih nastavnika. U internatu je radio jedan instruktor i jedna vaspitačica koji nisu bili angažovani kao predavači. Škola i internat su bili još uvek smešteni u privatnoj kući sa nedovoljnim brojem prostorija za rad.[55]

Školsku 1950/51. godinu škola je započela sa novim nastavnim planom, koji je bio propisan za prvi i drugi razred srednjih medicinskih škola u NR Srbiji. U prvom razredu učenici su imali sledeće predmete: srpski jezik, strani jezik, latinski jezik, istoriju, geografiju, fiskulturu, matematiku, ishranu i kuvanje, fiziku, hemiju, biologiju, anatomiju i fiziologiju i negu bolesnika. U drugom razredu učenici su imali sledeće predmete: srpski jezik, strani jezik, latinski jezik, istoriju, geografiju, predvojničku obuku, fiskulturu, organsku hemiju, fiziologiju, negu bolesnika, bakteriologiju, farmakologiju. Nastava se odvijala u teoriji i u praksi. Te školske godine su predavali:

  • Sonja Martinović (personalni referent) je predavala matematiku;
  • Dr KarloTerek (lekar) je predavao akušerstvo;
  • Dr Lajčo Kovač (lekar) je predavao anatomiju;
  • Vera Somborac (profesor) je predavala srpskohrvatski jezik;
  • Julija Seleš (profesor) je predavala matematiku;
  • Andrija Nagel (nastavnik) je predavao hemiju i biologiju;
  • Ivan Vener (profesor) je predavao istoriju;
  • Ivanka Grujun (st. medicinska sestra) je predavala negu bolesnika i higijenu;
  • Kornelija Vojnić (blagajnica) je predavala domaćinstvo;
  • Irina Vuković (knjigovođa) je predavala geografiju;
  • Milica Opančarev je predavala fiskulturu.

Krajem 1950. godine upravnik škole postaje Sonja Martinović. Sačuvano je više dopisa Izvršnom odboru grada Subotice koji se odnose na premeštanje škole, zbog povoljnijih uslova. Iz Antunovićeve ulice broj 19 škola je premeštena u Lenjinov park broj 8, u zgradu bivšeg muškog internata Učiteljske škole.

Naredne 1951. godine, Narodna skupština APV na svome prvom redovnom zasedanju održanom januara 9. januara 1951. godine, donela je Rešenje da se „Niža medicinska škola internatskog tipa“ u Subotici proglasi od ustanove pokrajinskog značaja za ustanovu od lokalnog značaja.[56] Februara meseca je izvršena primopredaja škole između Povereništva narodnog zdravlja Autonomne pokrajine Vojvodine i Povereništva narodnog zdravlja Gradskog narodnog odbora u Subotici. Školsku 1950/1951. godinu završilo je 45 učenika, odeljenje za bolničare je pohađalo 19 bolničara (od toga je jedan bio muški), i u odeljenju za babice je bilo 26 učenica.

U školsku 1951/1952. godinu je bilo upisano 27 učenika godišta rođenja od 1923–1934. godine.

Po završenom školovanju učenici su bili osposobljeni za obavljanja poslova predviđenih za lekarske pomoćnike. Delokrug rada je bio sledeći:

  1. Glavni i odeljenski lekarski pomoćnici u stacionarnim ustanovama (bolnice, klinike, porodilišta, oporavilišta, prirodna lečilišta i drugo).
  2. Kao lekarski pomoćnici u ustanovama ambulantno–polikliničkog tipa (poliklinika, ambulante, dispanzeri, savetovališta).
  3. Kao glavni lekarski pomoćnici u ustanovama za zaštitu majki i dece (jasle, obdaništa, dečiji domovi, dečiji vrtići, ambulante, poliklinike, dispanzeri i drugo).
  4. Kao lekarski pomoćnici za zdravstveni nadzor škola, u đačkim domovima (školska higijena), pomoćnici sanitarnih inspektora za školsku higijenu.
  5. Kao nastavnici i vaspitači u srednjim, i upravnici u nižim medicinskim školama.
  6. Kao stručni referenti po pitanjima niže medicinske nastave po povereništvima oblasti za zaštitu zdravlja.
  7. Kao zdravstveni učitelj/vođenje kurseva o zdravstvenoj zaštiti majke i deteta, higijensko domaćičkih kurseva po selima, vođenje kurseva za higijeničare i kurseve prve pomoći.
  8. Kao šefovi u mlečnim kuhinjama u dečijim bolnicama, jaslama i seljačkim radnim zadrugama.[57]

Pošto se uvidelo da je osposobljen dovoljan broj lekarskih pomoćnika na teritoriji

Srbije, rešeno je od strane Saveta za narodno zdravlje NR Srbije da škole za lekarske pomoćnike budu ukinute kada budu diplomirale učenice koje još pohađaju školu.

„Niža medicinska škola internatskog tipa“ u Subotici je zatvorena  31. decembra 1954.

godine. Iz škole je izašlo nekoliko generacija školovanih bolničarki i babica. Sa kakvim poletom i entuzijazmom su učile i završavale školu prve posleratne generacije učenica medicinske škole, govore i njihovi sačuvani maturski radovi. U njima one opisuju kako vide i zamišljaju sebe u budućem pozivu. Najrečitije nam o tome govori pismeni zadatak iz srpskohrvatskog jezika, rađen na diplomskom ispitu Niže medicinske škole od 14. juna 1954. godine pod nazivom „Kako zamišljam svoj rad posle diplomskog ispita. Pismeni zadatak je napisala učenica Samardžija Slavka i dobila za njega peticu. Ona piše:

 

„Temeljito savladati stručnost, istinski voleti ljude – ta dva faktora su vezana za babički poziv i jedino oni omogućuju da se babici bez bojazni mogu poveriti ljudski životi i da ona kao zdravstveni radnik stekne poverenje ljudi. Steći poverenje nije ni jednostavna, ni laka stvar.

Često će se u radu naići na teškoće, baš kod onih ljudi kojima se pruža pomoć, čemu je, gotovo uvek, razlog: kulturna zaostalost – sujeverje.

U ovakvim slučajevima babica mora biti istrajna u nastojanjima da razuveri ljude i ubedi u štetnost njihovih nakaradnih shvatanja.

Veoma je važno poznavati i shvatiti psihologiju žene–buduće majke u svakom momentu, a naročito onda kada joj se pruža pomoć; jer od toga kako će joj se prići, kako pomoći zavisi ishod porođaja.

Babica mora u svakom trenutku biti spremna da pruži pomoć.

Terenski rad je naročito vezan sa teškoćama. Često noću, po nevremenu, pešačeći po raskaljanom seoskom putu mora se stići na vreme. Često u siromašnoj udžerici, bez najosnovnijih stvari koje su u datom momentu neophodne, moraće se obaviti porođaj. Kako će se obaviti – zavisi od umešnosti babice u radu.

Savest mora biti stalni sudija svake babice, jer od njenog savesnog rada zavise ljudski životi, od njenog rada zavisi sreća porodice.

Ako se to ima stalno na umu postoji najmanja mogućnost da se u radu pogreši. Samo tada zajednica će imati pravog zdravstvenog radnika kome će se ljudski životi moći poveriti bez bojazni. Samo tada ljudi će njene savete i pomoć primati sa radošću a to je za babicu najlepša nagrada.“[58]

Takvo viđenje o pozivu i o humanosti svoga posla je imala ova učenica ali i generacija učenica koje su završavale Medicinsku školu prvih posleratnih godina.

 

 

Összefoglaló

A szabadkai Egészségügyi Iskola megalakulása és működésének első évei (1947–1954)

 

A munka adatokat tartalmaz az  egészségügyi oktatásról általában. A tanintézmények  elsősorban magasfokú képzést nyújtottak az egészségügyben dolgozóknak, a közép- és alsófokú egészségügyi oktatásról azonban nemigen található forrásanyag. Az első egészségügyi iskola Európában 1860-ban alakult meg, más hasonló intézményről viszont igen kevés adat található. Az alsóbb fokú egészségügyi oktatás inkább betegeket és sebesülteket ápoló tanfolyamok szervezését jelentette. A második világháború után sor kerül a középfokú egészségügyi oktatás bevezetésére. Az Egészségügyi Középiskola Szabadkán 1947-ben alakul meg. A munkában a szerzők bemutatják az iskola működésének első éveit.

 

Summary

Establishment and work of the Medical school in Subotica (1947–1954)

           

 

Although the first Medical school was established in 1860, data about the establishment of similar institutions in other countries as well are scarce. There were relevant introductory classes and seminars about medical care and aid for patients and the wounded. After The Second World War there was a high need for establishing Medical schools due to lack of professional medical personal. Hence, a medical school was established in 1947. Based on available data, this paper analyses the work of the Medical school in Subotica from 1947 to 1954.

 

 

[1] Glesinger Lavoslav, Povjest medicine,u: Medicinska enciklopedija, knjiga 8, Zagreb, 1963, str. 176-201.

[2] Belicza Biserka, Žene u medicini kroz vjekove s osobitim osvrtom na prve liječnice kod nas, u: Pro medico, god. 4, br. 2, 1972, str. 55-62.

[3] Grmek-Dražen Mirko, Nightigale Florens, u: Medicinska enciklopedija, knjiga 7, Zagreb, 1963, str. 310-311. Florens je rođena u Firenci 1820. godine, stekla je temeljno filozofsko, literarno i matematičko obrazovanje u Engleskoj. Posvetila se ipak, socijalnim pitanjima i pružanju pomoći bolesnim. Posećivala je bolnice i ustanove za vaspitanje ženskog bolničkog osoblja u mnogim državama. Za vreme Krimskog rata (1853–1856) imenovana je za upravnicu ženskog pomoćnog kadra u sanitetskim vojnim ustanovama. Radila je na poboljšanju higijenskih uslova u vojničkim paviljonima. Govorila je da je za rad sa bolesnicima potrebno odgovarajuće teoretsko i praktično znanje. Objavila je „Beleške o pozivu bolničarke“. Umrla je 1910. godine u Londonu.

[4] Grmek-Dražen Mirko, Škole medicinske, u: Medicinska enciklopedija, knjiga 9, Zagreb, 1964, str. 419-423.

[5] Stanojević Vladimir, Dr Vladan Đorđević, Spomenica Srpskog lekarskog društva, Beograd 1972, str. 159-163. Rođen je u Beogradu 1844. godine, diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beču 1869. Boravio je u Pragu radi usavršavanja kod poznatog akušera profesora dr Sajferta. U Beču polaže ispit za zvanje „Lekar–asistent“ i radi dve godine na Hirurškoj klinici profesora Bilrota. Šef je Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Beogradu. Bio je ministar, predsednik vlade, poslanik u Atini i Carigradu. Jedan je od osnivača Srpskog lekarskog društva (1872), časopisa Srpski arhiv za celokupno lekarstvo (1872) i Srpskog crvenog krsta (1876). Dao je osnove naučno-medicinskog rada u Srbiji. Umro je 1930. godine u Beogradu.

[6] Vidi napomenu br. 4.

[7] Enciklopedija Leksikografskog Zavoda, knj. 2, Zagreb, 1956, str. 135 i 429. Crveni krst, međunarodna humana organizacija za pružanje pomoći u ratu (pomaže ranjenim i bolesnim vojnicima i ratnim zarobljenicima) i u miru (pomaže žrtvama elementarnih nepogoda, socijalno ugroženim osobama) je osnovao Andri Dinan (Dunant Jean Henry, 1828–1910) nakon doživljenih strahota tokom rata kod Solferina (1859). „Odbor petorice“ okupio je 1863. predstavnike 16 država koji su usvojili načelo dobrovoljnog pristupa organizaciji država iz celog sveta. Prema Ženevskoj konvenciji iz 1864. sve sanitetske ustanove, sanitetsko osoblje i ranjenici bez obzira kojoj vojsci pripadaju uživaju u ratu zaštitu. Simbol organizacije je crveni krst na belom polju i za vreme rata zastava Crvenog krsta se ističe na sanitetskim objektima.

[8] Divković Mirko, Latinsko-hrvatski rječnik, Beograd 2006 – ad-juro= kleti se, zakletvom potvrditi ili obećati, uzeti na dušu.

[9] IASu, F. 272, pred. br. 15-B-112/pol. 1828. godina.

[10] IASu, F. 272, pred. br. 11-B-82/pol. 1819. godina.

[11] Libman Emil, Pokušaji osnivanja bolničke službe u Subotici, u: časopis „Ex Pannonia“ br. 8, 2004, str. 55-61.

[12] IASu, F. 272, pred. br. 14-A-15/aec. 1841. godina.

[13] IASu, F. 2, pred. br. 192/polg. 1861. godina

[14] IASu, F. 2, pred. br. 8096/polg. 1877. godina

[15] Baš Andrija, Osnivanje i prve godine rada Očnog odeljenja subotičke bolnice, u: Zbornik radova VII naučnog sastanka Društva za istoriju zdravstvene kulture Jugosalavije – Sekcija za SAP Vojvodinu, Sremska Mitrovica, 1976.

[16] Libman Emil, Subotička bolnica od Uboškog doma do savremenog stacionara, Subotica 1997, str. 76-90.

[17] Szabadka sz. kir. város „Mária Valéria” közkórházának Szabályzata, Szabadka 1905.

[18] Magyarország városainak háztartása az 1910 évben, Magyar Statisztikai Közlemények, 58 kötet, Budapest 1911.

[19] Sentđerđi Stevan, Subotički Crveni krast od 1886. do 1914. i od 1914. do 1918. godine, Crveni krast u Subotici 1886–1986, Subotica 1986, str. 19-28.

[20] Vidi napomenu br. 4.

[21] Pravilnik Gradske javne bolnice grada Subotice, Subotica 1934.

[22] Bašić Palković Nevenka, Subotički Crveni krst od 1918. do 1941, Subotica 1986, str. 29-37.

[23] Gerhardt Rudolf, Fragmentumok Szabadka hronológiájához 1941–1944, u: časopis „Bácsország” br. 30, 2004/VII-IX, 23. XII 1941, str. 24-47,

[24] Tatjana Segedinčev, Zdravstvena služba u Subotici 1944–1945. godine (period Vojne uprave), u: časopis „Ex Pannonia“ br. 17, 2013, str. 98-108.

[25] Službeni list FNRJ, br. 43/1946, str. 482-490.

[26] Skraćenica za Narodni odbor je NO.

[27] IASu, F. 68, Zapisnici sednica narodnog odbora grada Subotice 1944–1950, 7.

[28] Branislav Danilović, Zaštita zdravlja stanovništva u somborskom okrugu 1944–1947, Sombor 2005, str. 7.

[29] IASu, F. 166, 27, IX 3/1944.

[30] Isto.

[31] Podaci dobijeni još ranije od starih bolničarki Lize Stantić Budai (1925– ) i Marte Stantić Lulić.

[32] Skraćenica za Glavni narodnooslobodilački odbor Vojvodine.

[33] Izveštaj dr Josipa Čovića iz Zapisnika sa sednice Plenuma skupštine GNOO Subotica od 18. maja 1945. godine.

[34] Tečaj za medicinske sestre, pomoćne babice i medicinske laborante, u: novine „Slobodna Vojvodina“ br. 185, 25. avgust 1945, str. 7.

[35] Završen tečaj za medicinske sestre i tehničare, u: časopis „Hrvatska riječ“, 15. VI 1946.

[36] IASu, F. 68, IX 886/1947. godina.

[37] Ivanka Grujin maturirala je u Državnoj trgovačkoj akademiji u Zrenjaninu 1927. godine. Nudiljsku školu sa diplomskim ispitom položila je u Beogradu 1933. godine. Radila je u Dečijem dispanzeru pri Domu narodnog zdravlja u Zrenjaninu, u Zdravstvenoj stanici za malariju i trahom u Barandi, u Dečijoj bolnici u Zrenjaninu kao glavna sestra, u Školskoj poliklinici u Zrenjaninu, u školi za medicinske sestre u Zrenjaninu kao pomoćnik upravnika i upravitelj Internata.

[38] IASu, F. 253, kutija 23, Akti Ministarstva za narodno zdravlje br. 6597 od 6. IX 1947. i br. 42603 od 11. XI 1947. godine.

[39] Isto.

[40] Naziv na pečatu od 19. juna 1949. godine.

[41] Naziv na pečatu od 3. oktobra 1949. godine.

[42] IASu, F. 253, Odluka broj 1607 od 26. januara 1950. godine.

[43] IASu, F. 253, k. 23, pred. pov. 21,1950. godina.

[44] IASu, F. 253, Sumarni inventar, Beleška o fondu, II.

[45] Hrvatska riječ, Subotica, 17. novembar 1946, Gradska biblioteka Subotica (u daljem tekstu GBS).

[46] Hrvatska riječ, Subotica, 31. januar 1947, str. 3, GBS.

[47] Isto.

[48] IASu, F. 253, pred. br. 9/1950. godina.

[49] IASu, F. 253, pred.br. 550/1949. godina.

[50] IASu, F. 253, pred. br. 617/1949. godina.

[51] Isto.

[52] IASu, F. 253, k. 23, omot IV, personalni dosijei nastavnika.

[53] Povereništvo za komunalne poslove Novi Sad br. 12258/18. X 1949. godine.

[54] IASu, F. 253, pred. br. 57/1950. godina. Izveštaj od 24. februara 1950. godine.

[55] IASu, F. 253, pred. Pov. br. 21/1950. godina.

[56] IASu, F. 253, predmet br. 373/1951. godine.

[57] IASu, F. 68,  k.1560, prepiska uz delovodnik, delokrug lekarskog pomoćnika.

[58] IASu, F. 253, k. 23, omot V, maturski radovi 1954, Samardžija Slavka.