Ferrum d.d.

radnici Ferruma 1919, 410Ferrum radionica

“FERRUM D.D.”

Jedno od  najvećih preduzeća u Subotici, kako po ekonomskoj snazi, tako u prvom redu po broju zaposlenih radnika bio je “Ferrum d.d.” ( U latinskom jeziku “ferrum” znači gvožđe)  odnosno, metalsko prerađivačka grupacija preduzeća koja će nastati  od te firme.

Početak života tog deoničarskog društva dobro se može pratiti iz prepiske sa organima vlasti, službene – koju vodi  samo  društvo  i lične, one koju obavlja inicijator, utemeljitelj  i  osnivač tog preduzeća  Dragutin Štajner (Steiner Kolomán).[1]

Tako “Ferrum” ( prvobitno pod imenom “Tvornica gospodarskih strojeva i ljevaonica željeza  d.d.”), u dopisima gradsko Senatu – molbama za oprost od gradskih prireza, opisuje taj period na sledeći način. U jednoj iz  1921. godine naglašava da je osnivanje palo u  doba  “kada  je komunizam na udaljenosti 10 km od nas besnio”.[2] A u drugoj,  iz 1924. godine opisujući razvojni put preduzeća navode i:”1919.god. meseca marta osnovano je neprimetno jedno industrijsko poduzeće, koje je s početka u  malenom obimu, ali stime intenzivnije radilo na procvatu i unapređenju  naše mlade industrije, i sa svojim skromnim radom nizom godina u raznim teškim ekonomskim i finansijskim prilikama razvijalo se u pravcu da postane ugledno jedno poduzeće koje danas pod imenom “Ferrum” zauzima jedno značajno mesto u našem privrednom i industrijskom životu”.[3]

Prepiska Dragitina Štajnera proizašla je iz pravnih posledica koje  je izazvalo njegovo naseljavanje, početkom novembra 1918, iz Petrovca u Suboticu. Naredba MUD predviđala je za ovu teritoriju, da se imaju iseliti i vratiti u svoja pređašnja mesta stanovanja svi “ratni doseljenici”, oni koji su se naselili pre avgusta 1914. godine, pa je tako i on svrstan u tu  grupu. A  njegovi motivi za dolazak u Suboticu bili su kako porodični, pošto su mu u Subotici već duži period živeli roditelji, brat Marsel i sestra (koja je bila udata za lekara dr Jene (Eugen) Večeia (Vécsey Jenö), tako i poslovni. O dobrom i pravovremenom preduzetničkom potezu, ulaganju kapitala u takvu vrstu proizvodnje, najbolje govori potonji period uspešnog rada firme.

Senat je pod brojem 4798/1920  doneo odluku o njegovom proterivanju u prethodno  mesto stanovanja. Time, naravno on biva pogođen i pokušava nizom molbi da se izbori za svoj ostanak u gradu. Tako marta 1920. godine piše MUD u Beogradu[4]: “Prevrat me je nagnao da se nastanim u Subotici, gde mi sestra 30 godina stanuje, gde mi otac odavno  živi i gde mi je brat 7 godina bio sekretar  Hrvatske banke. Svoju radnju, plodne zemlje i pirinčište (“rizstelep”) u Petrovcu sam prodao i rešio da industrijsko poduzeće osnujem.[5]  U početku marta 1919.godine sa 3/4 milijuna počeo sam podizanje tvornice mašina  i livnice  željeza. U to doba, kad je u bliskom susedtvu besnio komunizam i kada je u Subotici svaki rad obustavljen bio, i zbog toga velika  besposlica vladala ja sam počeo zidanje tvornice, i na taj  način dao posla, zarade i hleba preko 4 meseca, 100-tini radnika. U tvornici sam otpočeo radu početku oktobra 1919. godine. t.j. poduzeće sam kod subotičkog Sudbenog stola protokolisao pod firmom “Tvornica Gospodarskih Strojeva i Ljevaonica željeza, Deoničarsko društvo”. Od ono doba mi poduzeše radi već sa kapitalom od 1 1/2 milijuna. Poduzeće  sam vodim,  i sam radim sa velikom voljom  i ambicijom, jer mi je sav kapital u to uložen, i ako bi se naredba strogo sprovela  prema meni, morao bi prestati sa daljim dovršavanjem tvornice  i okolnih sporednih  zgrada, kao i sa daljim radom, pa  bi  se morao  vratiti u Petrovac…”. U nastavku zaključuje: “Ja sam sretan, što sam u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca takvo poduzeće – kakvih skoro nemamo, a mnogo trebamo – podigao, i sretan bi bio kad bi mi se omogućilo, da i dalje radim i drugima za primer  pokažem,  kako treba kapitale u vidne, po Državu plodne tvornice i podueća ulagati, umesto da se spekuliše sa trgovinom, zemljom i bankama. Zato molim slavno Ministarstvo, da me s obzirom na to. što  sam Jugosloven – a nisam stranac – izvoli u Subotici ostaviti, da u opštem i Državnom interesu, rad i razvijanje industrije nastavim.”. Dao je i neke  konkretne  podatke  podatke  o svojoj fabrici. “U tvornici sada rade 60 radnika, a čim  mi  bude instalirana  i uređena  velika mašinska radionica, odmah ću dva puta toliko radnika moći uposliti.”

Aprila 1920. godine piše na istu adresu: “Ja sam osnivač tvornice mašina i livnice željeza u Subotici.” te dalje moli  “… da se  meni dozvoli dalji boravak u Subotici, jer bi se  time  dao primer drugima imućnim ljudima, da podižu tvornice i na taj  način pomognu obnovu naše zemlje i u  našoj  zemlji  razvoj  industrije.Moje odstranjivanje štetno  bi  bilo  po  radništvo,  jer  bi ostalo  u bezposlici, a isto tako i po industriju, kao i privredu… “[6]

Početkom marta 1920. godine delegacija Ministarstva  socijalne politike, načelnik Đorđević i inspektor Brkić, obišla je fabriku i ustanovila da je reč o “modernom i po državu  korisnom  pogonu”. Rezultati te posete, uz sve ranije pisane molbe i preduzete intervencije, urodile su plodom, pa je Štajneru polovinom 1920. godine odobren stalni boravak u Subotici. Time su obezbeđeni preduslovi da  se on mirnije posveti preduzeću, koje će u narednom vremenu zabeležiti period prosperita i razvoja.

Prvo ime preduzeću je dato na osnivačkoj supštini koja je održana 25. 03. 1919. godine, kada je odlučeno da se firma nazove “Tvornica gospodarskih strojeva i ljevaonica željeza  d.d.”,  što je i registrovano kod Okružnog  suda u Subotici 18.VI  1919. godine.[7] Kao predmet  rada deoničarskog društva je  navedeno:”Izrada pruređenja  i popravljanje sviju poljoprivrednih strojeva, sastavnih delova strojeva, alata i robe, kupovanje i prodaja gotovih strojeva i satavnih delova  strojeva kao i poljoprivrednih alata”.[8] Osnivački kapital je iznosio 750 000 k., podeljen u 3750 deonica, glasećih na donosioca, nominalne vrednosti po 200 k.[9]. U prvi Upravni odbor  izabrani su sledeći akcionari: Dragutin (Koloman) Štajner, Marsel Štajner, dr Žigmund Litman, Laslo Simon, Dušan Svirčević, Ištvan Vaci, dr Samu Bošan, Aladar Farkaš, svi jugoslovenski državljani, a u većini jevrejske narodnosti.[10] Uskoro, već 27.07.1919. godine, deoničarski kapital je povišen  na 1 250 000 k. u 6 250 deonica po 200 k.

Preduzeće je radilo u fabričkim pogonima koji su se nalazili na Majšanskom putu. Krak železničkog koloseka dopirao je do njihovih radionica. Obavljalo je delatnosti za koje je i prvobitno registrovano, popravljalo i izrađivalo poljoprivredne alate, od žejeza koje je lilo u  sopstvenoj livnici. U 1920. godini beleži promet od 2 000 000 kruna. Zapošljava od 80 do 100 radnika i svu proizvodnju plasira na domaćem tržištu. I pored takvih solidnih rezultata u dotadašnjem poslovanju, fabrika će se u narednom periodu prusmeriti na nove delatnosti, okrećući se železnici, popravkama saobraćajnih sredstava, vagona i lokomotiva. Za tu delatnost je morala nalaziti, u prvom redu, odgovarajuću zainteresovanost kod državnih organa, “Direkcije državnih železnica” u Beogradu, koje je u Subotici već imala svoju radionicu za popraku i Ministarstva Saobraćaja.[11] Plod uspostavljene saradnje bio je ugovor koji je “Ferrum d.d.”  1921. godine sklopio sa Ministarstvom saobraćaja, koji će  direktno  uticati i određivati čitavu dalju sudbinu preduzeća. “Avgusta  1921. sklopili smo sa Ministarstvom saobraćaja ugovor radi opravka  teretnih vagona. Od toga momenta pa sve do današnjeg  dana  počeo  se  naš  rad naglo i  snažno  razvijati”.[12] Izveštaj “Opšte kreditne banke d.d.” potvrđuje značaj takvog posla. “Firma se bavi popravkama vagona za državu, te  je na tom poslu lepo zaradila tako da je bila u  stanju osnivati i ostala preduzeća i moderno ih urediti.”[13]

U čitavom narednom  periodu položaj  “Feruma” će direktno zavisiti od naručbi   Ministarstva saobraćaja. Veliki prosperitet firme biće posledica velikih poslova dobijenih od njih  a slabljenje  državnih  investicija u tu granu saobraćaja, teškoće sa realizacijom  i naplaćivanjem  računa  od tih  državnih  organa, rezultiraće  velikim   problemima, pa  i ulaskom u likvidacioni postupak za “Ferrum d.d.”

Relativno razvijena železnička mreža i vozni park, u Vojvodini, a i postojeća u ostalim delovima zemlje, tražila je redovne opravke i ulaganja.Reparacione  nabavke bitno su poboljšale stanje voznog parka, lokomotiva i vagona, ali redovno održavanje je  bio  stalni imperativ. Sretala su se “groblja vagona” na sporednim kolosecima,rad na opravkama je bio skup i spor.Sve to je uticalo na “Ferrum” da pokuša da pronađe mesto za svoje delovanje i u toj vrsti poslova.

Glavna Skupština društva 16.4.1921. godine donosi odluku o promeni naziva u “Ferrum d.d.”, što je i  registrovano  20.12. 1921. godine. Povišen je i osnovni kapital na 4 000 000 k. Tada izabran Upravni odbor čine: Antun Bešlić[14], Pavle Ungar, Miloš Gavanski, Dušan Manojlović[15], Šandor Rajčić i Bogdan Dimitrijević.

Promenjena su  i Osnovna  pravila, dopunjena delom gde se  kao cilj društva   navodi: “…prioizvodnja i popravka železničkih vagona i lokomotiva, otvaranje i nabavljanje poduzeća koja se sličnim radnjom bave”[16] Takvim  određenjem  svrhe   postojanje deoničkog društva bio je postavljen temelj budućem koncernu, grupaciji “Ferruma”, koji će se razviti u sledećim godinama.

Posle  zamena krunskih novčanica za dinare, osnovni kapitalu 1922. godini, iznosi 1 000 000  dinara.[17] Struktura  vlasnika kapitala vidi se po prisutnim akcionarima Glavnoj  skupštini  održanoj 26.03.1922. godine na kojoj su bili: Stipan Vaci, advokat iz Subotice koji je imao 500 komada deonica, Jovan Rajčić – 400, Bogdan Dimitrijević, posednik iz Subotice – 1108, Šandor  Rajčić, direktor  banke – 100, Dušan Manojlović – 600, Miloš Gavanski – 100, dr Jene Večei, lekar – 400, Aladar  Farkaš, posednik iz Subotice – 200, Oskar Nojman, direktor mlina  – 100, Bogdan Svirčević – 40, Jene Švajger – 120, Cvetko  Manojlović[18] , direktor Muzičke  škole – 100, Dragutin Štajner – 8 240, dr Samu Bošan, advokat iz  Subotice – 3 475, Đura Jovin Krnajski – 100, Nikola Mandić – 25, Đura Pfefer – 25, Pavle Ungar – 100, svega 15 337 komada deonica, od 20 000 koliko ih  je  bilo,  nominalne vrednosti od 50 dinara. Na toj sednici je međutim  povišena glavnica na 2 000 000 dinara, udvostručavanjem broja deonica pa će ih time biti 40 000  komada.[19]

Učešća stranog kapitala nije bilo, što se vidi i iz izveštaja Gradskoj kapetaniji  3.4. 1922. godine. “Svi članovi su jugoslovenski podanici.Prema našem znanju drži Upravni odbor veći deo akcija u svojim rukama, u ostalom za druge akcije ne može se utvrditi gde su jer iste glase na donosioca. Ali možemo sa  sigurnošću  tvrditi da nikakvi interesi stranaca nisu  zastupljeni jer je naše društvo unutrašnjeg ( domaćeg) karaktera jer je osnovano tek po  oslobođenju u proleće godine”[20]

U 1922. godini predsednik Upravnog odbora je Antun Bešlić, direktor  “Prve  Hrvatske  Štedionice, filijale Subotica” (dalje PHŠ), u  čiju finasijsku sferu je “Ferrum” i pripadao. Generalni direktor je bio Dragutin Štajner a poslovni direktor Dušan Manojlović. Slavko Dukanac i dr.Aleksandar Šnajder, beogradski advokati, dr Vladislav Manojlović[21] iz Subotice, Zlatko Pukler, zamenik direktora “Prve Hrvatske Štedionice”,  iz Zagreba, su novi  članovi Upravnog odbora izabrani na vanrednoj skupštini 3.IX 1922. godine.[22]

U 1923. godini, najveći akcionari su bili: Antun  Bešlić sa  8 230 komada deonica,  Stipan Vaci sa 1 200, Dragutin Štajner sa 15 788, Bogdan Dimitrijević sa 2 116, Pavle Ungar sa 1 200 i Marcel Štajner sa 1 532 deonica, od ukupno 40 000.[23]

Društvo je dobro poslovalo i u toj poslovnoj godini delilo dividende od 20% na deonicu. To svedoči o uspešnom radu i značajnom udelu poslova sa Direkcijom državnih železnica u prosperitetu firme. Osnivanje posebnih, kako su to nazivali “sestrinskih”, deoničkih društava, sem u slučaju “Severa”, u potpunosti kapitalom  matične firme, “Hrasta”, “Adisa”“Livnice  Ferrum” i “Severa”  isto govori o uspešnosti, razvoju i rastu  “Ferruma”Adis,F,Hrast

Na zemljištu, pored peštanske pruge[24] i na mestu  gradskog slagališta[25],  dobivenom  od  Opštine grada Subotica, na zakupod 99 godina, pod povoljnim uslovima[26] uprava “Ferruma”  započela je sa uspostavljanjem novih pogona. Gradski oci svoju odluku o ustupanju velikh gradskih površina “Ferrumu”, obrazlažu sledećim rečima: “1. Podizanjem nove industrije naći će kod industrijske grupe “Ferum” zarade daljih 1000 radenika. 2. Što će se na ovaj način ojačati industrija u  Subotici, a time i gradski prihodi. Podpomagati industriju dužnost je  svakog  grada, a osobito Subotice, koja je izgubila veći deo svojih imanja. Prema  tome mora gradska uprava činiti sve da se u Subotici čim više ojača industrija i izvoz.” Majsanski

Time će se proširiti proizvodna delatnost, grupacija “Ferrum”  će dobiti pogone  koji  će dopunjavati osnovnu delatnost i čiji će proizvodi komplementarno učestvovati u tada najvažnijoj  delatnosti  – reparaciji vagona i lokomotiva. Tako je već krajem 1923. godine započela rad “Livnica Ferrum”. O osnivanju ostalih  deoničkih društava na skupštini “Ferrum d.d.” je rečeno: “Predsednik saopštava, da su dve industrijske grane “Feruma d.d.” Subotica, baš u cilju usavršavanja rada i potpomaganja njenog rada, pretvorila se u nova deonička društva i da je sa današnjim danom održana osnivačka skupština rešila osnivanje “Hrast d.d.” i “Adis d.d.”. Od ovih “Hrast d.d.” nastaviće svoj  rad  na zemljištu dosadašnje naše drvare”.[27]

“Sever d.d.” je  takođe započeo rad u 1923. godini, ali u njegovom slučaju  je odlučeno da  polovinu akcija ima dobiti “Ferrum”, a druga polovina je stavljena na slobodnu prodaju.  Delatnost  tog  društva  je više usmerena na tržište, odnosno nije bilo predviđeno da radi isključivo za potrebe snabdevanja “Ferruma”.

U izveštaju o poslovnoj 1923. godini uprava “Ferruma” iznosi: ” U prošloj godini nastavili smo izgradnju potrebnih novih  radionica  te smo dovršili veliku radionu za farbanje  vagona  sa  prostorom  za  30 vagona, novom kovačnicom i novom stolarskom radionicom  za  prijem  36 vagona”.[28] U to vreme zaposleno je oko 800 radnika  na  opravci vagona, koji dnevno mogu da poprave 8 vagona. Međutim  tada  se  već javljaju prve  teškoće  sa  naplatom  realizovanih  poslova od Ministarstva saobraćaja, koje ne izmiruje svoje obaveze na vreme,  pa

se  za  svež kapital  firma  zadužuje uzimajući kredite kod “Prve Hrvatske Štedionice”.[29] Za 1923. godinu, ipak beleže dobitak od 815 884 dinara. Već u 1924.godini  broj zaposlenih se penje na 1 000, i to samo u vagonskom odeljenju. Od toga broja je bilo 95% jugoslovenskih državljanja, a oko 80%  subotičana.

“U korak  sa razvitkom našeg poduzeća počele su, da se otvaraju nove  radnje, gostione, kuće stanovi itd, i do sada beznačajan kraj pored Majšanskih vinograda počeo je da živi  jednim životom velikovaroškog  fabričkog kraja, a uposlovanjem  tolikog broja radenika znatno smo pomogli suzbijanje bezposlice”[30]  pisalo  je rukovodstvo firme u jednom dopisu Senatu 1924. godine.

Fabrika je radila sa mašinama na električni  pogon,  ukupno  njih 20, relativno male ukupne snage od 45 KS. Sirovine, kao gvožđe i limove je uvozila[31],iz Austrije,  Čehoslovačke i  Mađarske a kovački ugalj i koks iz Čehoslovačke  i Austrije.[32]

U  1924. godini, kada se vrši opremanje i pripreme   za otpočinjanje proizvodnje “Adisa”, “Livnice”  i “Hrasta”,  zabeleženo je nekoliko velikih nabavki opreme i mašina u inostranstvu. Tada  je uvežen  jedan  “lauf  kran”[33], a inženjer Karlo Rajfen (Reifen) kupio je za “Ferrum” grupaciju, u Nemačkoj polovnu “mašineriju za izradu šrafova”[34], koja će se instalirati   u “Adisu”. Pored toga kupljene su i glodalice, strugovi, bušilice, polirmašina, a iz Beča je nabavljena posebna livačka peć.[35] Za  “Hrast”  su nabavljene domaće mašine, “Ferrum” je novosadske firme “Elit” kupio 60 stolarskih strugova.[36]

Pored stalnih nabavki sirovina, raznih vrsta lima, sirovog  i belog  gvožđa, delova  za  ugradnju, kuka, odbojnika, bandaža za točkove itd; kupovina mašinske opreme je vršena van zemlje i u kasnijem periodu. U 1927. godini kupljene su iz Nemačke jedna “viseća šlajfmašina  sa dva  elektromotora”  (cene 2 286 RM) i vertikalna mašina za šlajfovanje ( 15 230 RM ), “hydraulična tiskalica za  ploče točkova” ( težine 19 980 kg, cene 4 500 RM ), 8 hidrauličnih dizalica[37] i  trocilindrični kompresor ( cca 3 000 kg.)  iz Beča. “Ferrum” je dobio pravo da sav taj uvoz mašina teče bescarinski.

Od 1925. godine “vodstvo Ferruma je povereno novom stručnjaku  g. Mavri Donatu.”[38]

Skupština  “Ferruma”  1925. godine donosi odluku o povišenju glavnice  sa 2 na 4 miliona dinara, u 80 000 komada deonica. Pre realizacije nove glavnice, 10.04. 1925. godine, akcionari sa najviše deonica su bili: Antun Bešlić sa 5 000, Artur Manč sa 8 000,  Zlatko  Pukler sa  8 000 (sva trojica su inače bili i funkcioneri i akcionari PHŠ iz Zagreba), Dušan Manojlović sa 1 369, Stipan Vaci sa 1 200, Dragutin Štajner sa 2 500 i  Mavro Donat sa 1 093[39]. U toj godini “Ferrumu” je prvi put otkazan ugovor sa Ministarstvom saobraćaja i ostali su bez posla, odnosno radili samo 6 meseci. To je trajalo sve do kraja 1925. godine, kada je ugovor obnovljen, ali samo za popravku teretnih vagona, a izostali su putnički vagoni i lokomotive, koji su  se popravljali do tada. Velike teškoće stvarale su i kamate na uzete kredite  i neneplaćeni računi od Ministarstva saobraćaja. To rezultira iskazanim gubitcima od 1 706 823 dinara , za 1924. i 1925. godinu.[40]

“Prirodna je stvar da je manja uposlenost  Feruma  nepovoljno delovala i na prosperitet seetrinskih poduzeća, Livnice Feruma, Adisa i Hrasta, koje nam  liferuju  razni  materijal  i delove  potrebne  pri opravci  vagona”[41], stoji u izveštaju za 1925. godinu. U narednoj, 1926. godini, najviše deonica imali su: Antun Bešlić – 4 820, Nikola Mandić – 2 200, Đuro Pfefer – 2 100, Dragan Gerbl – 3 100, Bogdan Dimitrijević – 2 116, Antun Perković – 3 000, Dragan  Mrljak – 3 000[42], inž. Mavro Donat – 2 193 i Aladar Farkaš – 2 200 komada.

Za 1926. poslovnu godinu je zabeležen  dobitak od 665 371 dinara. Firma je uspela da smanji svoja potraživanja od dužnika sa 22 011 855 na 13 381 819 dinara. Te godine su preuređivane radionice, a jedna nova je i sazidana, nabavljena je nova oprema za  popravke putničkih vagona i lokomotiva. Na tržištu vrednosnih papira “Ferrum” je prodavao akcije “Severa”, a kupova obveznice ratne štete, koje su im bile potrebne za  kaucije prilikom državnih licitacija.

“Ferrum” je u tom periodu izgradio i svoju “radničku koloniju” od 8 zgrada za stanove radnika, pored Majšanskog puta. Zamljište je bilo površine od 1  k.j. 1140 kv hvati,( g. uložak 13918, k.č. 9637,9638). Postojalo je 8 zgrada od 4 samostalna stana – soba, kuhinja, komora i 2  zgrade  od po 2 stana – 2 sobe i predsoblja. Gradsko komisija  je 1927. godine izvršila procenu vrednosti tog komleksa, pošto je “Ferrum” imao ponudu da ga proda Ministarstvu saobraćaja, i utvrdilo da mu je ukupna cena 2 214 770 dinara.[43]

“Ferrum” je planirao i izgradnju luksuznijih objekata. Od grada je kupio placeve u Manojlovićevoj ulici. To su zapravo bila 3 placa, koje  “Ferrum” kupio  od gradskih vlasti na dražbi 1923. godine, sa obavezom  da tamo u roku 2 godine izgradi jednospratne kuće. Pošto tome nije udovoljio placevi su ponovo 1927. godine  ponuđeni na prodaju, a kupci su bili akcionari preduzeća – Dragutin Štajner, Mavro Donat i lekar dr Danilo  Marković.[44]  Štajner je već ranije imao kuću u Skadarskoj 4, a kupivši ovaj plac, izgradio je i palatu u  Manojlovićevoj ulici br. 3.

Naredne godine donosiće znatno manje uspeha, a mnogo više problema i poteškoća u radu “Ferruma”. Uzroci takvih neprilika  ležali su delimično  u ranije navedenim  okolnostima,  pomanjakanju državnih nabavki i naplate iz tih izvora, a godine ekonomske krize,  koja je kod nas započela 1928, a produbljena talasom  svetske krize 1929-1932, samo će dodatno oslabiti “Ferrum”. Posledica takvih tokova će biti i smanjivanje osnovnog kapitala društva, na vanrednoj skupštini 30.03. 1932. godine, kada je sa 4 miliona smanjen na 2 miliona dinara. Dugovanja PHŠ su te 1932. godine iznosila  3 438 189 dinara. U izveštaju Ministarstvu Industrije i trgovine, 31. 07.1932. godine se kaže: “Nezampaćena kriza koja je zahvatila našu privredu, nije ni nas poštedela. Usled nemanja poručbina prvo smo morali obustaviti naš rad na dogledno vreme, da ga zatim sasvim potpuno obustavimo”.[45] Stalni problemi oko  naplate potrživanja, koji ih onemogučavaju da regulišu svoje  obaveze, velike sume koje treba da uplate za državni porez i gradske prireze,  naterali su “Ferrum” da u 1932. godini proda svoj najmoderniji uređaj  za  proizvodnju šrafova smederevskom “Sartidu d.d.”.FERRUM SPISAK

Skupština društva 11.11.1939. godine proglasila je likvidaciju i izabrala likvidacioni odbor (koja nije okončana do 1946. godine). Članovi tog odbora su bili: dr Milan Matić advokat  iz  Novog Sada, koji je raspolagao sa 6 600 komada deonica, dr Akacije Donat, advokat  iz Subotice, po narodnosti Jevrej, koji je imao  6 600 deonica, Dejan Gavanski, ekonom iz Srbobrana, sa  3 476 deonice,  inž. Mavro Donat [46](Jevrej po nacionalnosti)  sa 2 741 deonicom, Gavanski Aleksandar, advokat iz Subotice, Ajzler Žiga[47], preduzimač iz Subotice, Jevrej ,sa 2 500 deonica i Žiga Fogel[48], industrijalac iz Subotice, Jevrej, sa  4 400 deonica od ukupno 40 000, na koliko je bio podeljen osnovni kapital.[49]

U parnici koju su poveli  1939. godine da  bi  namirili  dugovanja od strane Državnih železnica i Državnog  erara, uspeli  su da dobiju preko 2 miliona dinara i time izravnaju dugove prema “Prvoj Hrvatskoj Štedionici”. U isto vreme počeli su i sa rasprodajom mašine i ostalih pokretnih  stvari da bi od te sume plaćali sitnije  dugove.[50]

Pre izbijanja rata “preduzeće je u potpunosti demontirano idelom preneto u Slavonski Brod a delom u Smederevo”.[51]

Na poslednjoj sednici akcionara, “…u  prvoj  godini  okupacije”[52] ovog društva akcije su bile deponovane i to: “… 22  500  komada na ime Žige Fogela, 8 000 na ime Jovana Štajnera, 3 000 na ime dr Dušana Manojlovića, 2 000 na ime Mavra Donata.”[53]

U 1945. godini  sva preduzeća grupe “Ferrum” stavljena su pod sekvestar, da bi zatim, do 1948. bila i nacionalizavana.

Preduzeće  “Agraria” koje se bavilo preradom  voća, koristilo  je “Ferrumove” prostorije nakon rata.

Kao i neka druga subotička preduzeća i ovaj metalski koncern je u 1924.godini osnovao i svoje sportsko društvo – “Sportski klub Ferrum”, koji  je okupljao zaposlene  radnike  i  nameštenike  firme. Na  mesto predsednika  je izabran Dušan Manojlović.[54]

[1]Dragutin Štajner (Steiner Kolomán) je rođen  u (Bačkom) Petrovcu 1877. godine, u jevrejskoj porodici, od oca Leopolda. U Suboticu se naseljava 1.11.1918. godine. Dragutinova supruga je bila Vajs (Weiss ) Gizela, sa kojom je imao sina Jovana koji je stradao za vreme II  sv. rata i kćerku  Marija, rođenu 1905. u Petrovcu. Supruga Gizela i kćeka Marija preživele  su rat. Obe su se, 1949. godine, odrekle jugoslovenskog državljanstva i iselile u Izrael. IAS, F:68. XV 1763/1950.

[2].IAS, F:47.XXIV 103/1921. Molba za smanjenje poreza.

[3] Firma je bila opterećena velikim sumama za gradski  prirez. Za 1921. godinu suma opštinskog  vanrednog prireza je iznosila 238 000 dina. ( IAS, F:47. XXIV, 103/1921 ) Za 1923. godinu već – 473  660, za  1924. – 458 228 i za 1925. – 458 228 dinara. Molba za njegov otpis nije usvojena, “uzevši  u obzir  teške finansijske prilike grada”. IAS,F:47.XXIV,170/1924.

[4]Dokument je datiran  10.3.1920. IAS,  F:47. XIX 80-77/919.

[5]U 1921. godini Ministarstvu unutrašnjih dela je prijavio  štetu od 161 450 k. na imanju u Pivnicama, nastalu tokom prevrata 1918. IAS, F:47.X 31/1921

[6]IAS,F:47. 1428.80-231.

[7]IAS,F:86.39.

[8]isto

[9]isto

[10]isto.Jevreji su bili Štajnerovi, Litman, Bošan, Simon, Vaci, Farkaš…

[11]IAS,F:128.4/II,1930. “Direkcija državnih železnica” u Subotici je imala  radionicu  za  popravak  lokomotiva  i vagona koja je 1931. godine zapošljavala 364 radnika i popravila 21  lokomotivu  i 106 vagona. Ta radionica je bila u sklopu  mašinskog  odeljenja “Generalne direkcije državnih željeznica”. Preseljena je iz Subotice 1938. godine u Kraljevo. Vidi: Gradske

[12]IAS,F:47.XXIV,170/1924.

[13]IAS,F:43.123

[14]Antun Bešlić je bio direktor filijale “Hrvatske štedionice” iz Zagreba. Obavljao je i dužnosti predsednika subotičkog “Udruženja trgovaca i ndustrijalaca” i “Veslačkog kluba”. Službeno je odselio u Zagreb 1926.  godine. “Pomenuta društva kao i prijatelji g. Bešlića ceneći  njegov  rad i ulogu koju  je u sibotičkom društvu igrao…” priredila su tom prilikom oproštajno veče sa večerom. IAS,F:235.23.185/1926

[15]Dušan Manojlović (1883- 6.IV 1941), iz stare i  poznate  subotičke srpske porodice. Otac mu je bio Stevan, veliki beležnik, a majka Saveta Bekvalac. Školovao su u Subotici, gde je završio gimnaziju, i u Klužu i Požunu, gde je diplomirao prava. Supruga mu je od 1908. godine bila Anastazija Dimitrijević, kćerka  gradskog  senatora Bogdana Dimitrijevića, kumovi su im bili Dušan Radić i Vitomir Ludajić. Od 1918. obavljao je nekoliko  javnih funkcija. Prvo  je bio izabran  za glavnog gradskog blagajnika ( od 20.11.1918. do 10.3.1920.) kada  je imenovan  na položaja Velikog kapetana, koji će zauzimati  do 31.7.1921.  Zauzimaće zatim funkcije direktora  U “Ferrumu” odnosno “Adisu”, do 1927, kada biva imenovan za Velikog župana. ( U Rešenju  MUD  o imenovanju  stoji  “bivši Veliki kapetan  i industrijalac” IAS, F:47. Gr. 753/1927). Odlikovan domaćim ali i grčkim odlikovanjim (grčki orden – “Feniks”). U 1931. godini je  bolovao  od izliva krvi u mozak. Bio je i predsednik niza društvenih organizacija: “Udruženja Trgovaca i industrijalaca”,  “Subotičkog društva  za  mačevanje”, “Srpske čitaonice”, kao I masonske lože ( pred rat, 1940. godine, kada boravi u Beogradu, javlja se kao član lože  “Sloga, rad i postojanstvo”. vidi:Nenezić, nav.delo, st. 568.) Stradao  u  bombardovanju  6.IV 1941.

[16]IAS,F:86.39.

[17]Mijo Mirković, Ekonomska historija Jugoslavije, Zagreb, 1958, st.340. Pre stvaranja novog jedinstvenog jugosovenskog novca, u 1918, 1919, pa i 1920, ubačene su milionske sume austrijskih krunskih  novčanica.  Za upotrebu na domaćem tržištu, naophodno  je  bilo  da  dobiju  pečat  i propisane markice. Zamena je izvršena  u 1920. godini i to u odnosu  1  novi dinar za 4 krune, ” dok je odnos u slobodnom  prometu i po  kupovnom paritetu dinara i krune bio kao 1:3.”

[18]. Cvetko Manojlović (Subotica 1869-1940) od oca Đure i majke Radnić Milinke. Zauzimao je  od  1919. do 1935. godine mesto direktora gradske Muzičke škole. (nasledio je na tom  položaju  Ernesta Lanjija). IAS, F:47.8368/1940. Doživeo je 1927. godine nesreću, na glavu mu je  pao crep sa Gradske kuće, od čega mu se narušilo čulo sluha. IAS, F:47. Gr. 916/1927

[19]IAS,F:86.39.

[20]AJ,F:65.2410.1426.

[21]Vladislav Manojlović (Subotica 1869-?), advokat, obavljao je poslove i “kraljevskog javnog beležnika”, kao i čitav niz drugih javnih funkcija. Bio je član i funkcioner u Narodnoj radikalnoj stranci, dugogodišnji predesdnik SPCO u Subotici, banski većnik (1938.), predsdnik Rusko SHS kluba u Subotici, itd.

[22]AJ,F:65.2410.1426.

[23]Jedan  od  najvećih  akcionara  u čitavom periodu postojanja grupacije “Ferum”, bio je njen osnivač Dragutin Štajner. Njegovo učešće 1922. godine iznosi 8 240, od 20 000 deonica a 1923. godine 15 788 od 40 000.O njemu “Opšte kreditna banka”, 1924. godine,daje i ovakav izveštaj. “Kao glavni ravnatelj istih preduzeća ima lijep godišnji prihod. U ovoj struci je prije bio poznati stručnjak  u ovim krajevima. Inače živi urednim obiteljskim životom. Pored toga trguje I hmeljom i ima pisarnu za to u Novom Sadu.” IAS, F:43.123. U fabrici je bio zaposlen i njegov nećak, Zoltan Frojnd  (Freund) ( rodom iz Bratislave, r. 1898. IAS, F:47. XIX 349/1921 )

[24]Na zemljištu pored Peštanske pruge “Ferrum” je planirao,  a delom i izgradio radničke stanove, namenjene zaposlenom radništvu u njihovim preduzećima.

[25]To  je bila zapravo gradska drvara. Nalazila se u blizini školskih zgrada ( danas je tamo  O.Š. na Majšanskom putu). Na tom mestu “Ferrum”  je  planirao  podizanje  pogona  nove fabrike.

[26]IAS,F:47.XV 404/1923. U predmetu se nalazi i odluka Senata  i izvod iz katastarske knjige.

[27]“Ferrumova” drvara je bila pored železničke  stanice. “Hrast”  se nalazio  i na zamljištu koje  je  grad  ustupio “Ferrumu”. Ono  se protezalo na suprotnoj strani Paralelnog puta, od  početka  Hrastove do Cvijićeve ulice.

[28].AJ,F:65.2410.1426.

[29]“Prva Hrvatska Štedionica” u Zagrebu,  je  važila  za  najveću privatnu banku  u zemlji, sa kapitalom od 136 miliona dinara. Smiljana Đurović, Državna intervencija  u industriji Jugoslavije 1918-1941, Beograd,1989,st.41.

[30]IAS,F:47.XXIV 170/1924

[31]Crni lim, debljina 5-10 mm i profilno gvožđe, je 1927. godine kupovala u Beču od firme “Kontinentale Eisenhadels Gesellschaft”.

[32]IAS,F:47.2.1911/1931.

[33]IAS,F:235.20.641/1924

[34]IAS,F:235.20.520/1924

[35]IAS, F:235.20.326/1924

[36]IAS, F:235.20.216/1924

[37]IAS, F:235.26.645,646,655/1927

[38]Inženjer Mavro Donat je do tada već radio u Slavonskom Brodu, također u radionici za opravku vagona, kao i u Mađarskoj, na sličnim  poslovima, a imao je i deonice u tim preduzećima. IAS,F:43.123.

[39]AJ,F:65.2410.1426.

[40]Problemi  sa državnim plaćanjima su bili u tome što, kako je to opisao i  dr Kosić (nav.delo, st.  285.) “Država, naime, ne plaća svoje račune  u gotovom novcu već u državnim bonovima sa  trogodišnjim  rokom  isplate.” Te  bonove  je  “Ferrum” bio prinuđen  da lombardira.

[41]AJ,F:65.2410.1426.

[42]Dragan (Karlo)  Mrljak  je rođen u Osijeku 1891. godine.Od 1926. godine boravi u Subotici.  Bio  je  upravnik  subotičke  filijale “Prve hrvatske štedionice”. Bio je oženjen  Dragicom Šumanović , sa kojom je mao tri kćerke; Olgu, Micu i Zoricu. IAS,  F:47.IV 2406/1941

[43]IAS, F:47. III 566/1927

[44]IAS,F:47. Gr.1927, 1928, 1929/1927.

[45]AJ,F:65.2410.1426.

[46]Mavro Donat je krajem  marta 1944. bio deportovan. Uspeo je da se vrati nakon rata ali je usled bolesti i iscrpljenosti umro u Subotici 1945. godine.

[47]Žiga  Ajzler (Eisler Zsigmund, Subotica 1886 – Aušvic 1944)), od oca Ajzler Manoa, trgovca iz Subotice i mati Vajs Laure. Supruga mu je bila Janka Paroš ( 1886-1944).  On  od  1926. do 1931. godine rukovodi jednim  sektorom “Hrvatske opšte Kreditne  banke”. U 1921. godini dobio  je stanbenu dozvolu za svoju novosagrađenu vilu na Paliću. Rađena je po planovima arhitekte Vaci Ištvana (Váczy István).

[48] Žiga Fogel je od strane fašističkih vlasti,  s proleća 1944. godine deportovan ali je preživeo taj period i uspeo da se preko Austrije vrati u Suboticu.

[49]AJ,F:65.2410.1426.

[50]I tokom ratnog perioda su  prodali mašina za cca 200 000 penga (oko 2 miliona predratnih dinara.

[51]IAS, F:68. 15691/1955

[52]IAS,F:68. Dosije Nacionalizacije br. 99

[53]isto

[54]IAS, F:47.Gradonačelnik 136/1924. U predmetu se nalaze osnivački akti ovog kluba.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s