“ARMIN ROTH, TVORNICA ŠEŠIRA”

 

Šeširdžijski zanat ima dugu tradiciju u Subotici. “Prvi šeširdžija koji se pojavio u Subotici beše je Jakob Mikl iz Alzasa, koga  je Magistrat 13.9.1777. godine uvrstio u  red ostalih stanovnika grada, osigurao mu šestogodišnje oslobađanje svih davanja i  dozvolio mu da obavlja  svoju  zanatsku   delatnost.”[1] U 1828. godini radi već  11 majstora sa 5 kalfi.  Za period 1918-1941 registrovano je ukupno 40 muških i ženskih šeširdžija.

Ponuda trgovačkih radnji tekstilom, pomodnom  robom i šeširima je bila bogata. Radile su i  4 velike fabrike tekstilne struke; “Fako d.d.”, “Merkur”, “Nonenberg i Šodere  d.d.”,”Meka d.d.”, koje  su proizvodile trikotažu, čarape, tepihe, konfekciju, ali samo jedna koja se bavila izradom šešira i kapa  – “Tvornica Šešira Armin Rot”.[2]

Tako je porodica Rot, prešavši put od male manufakturne radionice, do moderno opremljene fabrike za izradu  šešira, obeležila svojim proizvodima tržište te vrste modne robe u gradu ali i u čitavoj zemlji.

Arimin Rot (Roth)  je rođen u Subotici  22.2.1868. godine, u  jevrejskoj porodici, od oca Natana ( Roth Nathán ) (Subotica 1821-1904 ), zanatlije – krznara i majke Julije, rođene Dajč (Deutsch). Sa suprugom Terezom Dorner  (rođ. 1878. ) imao je troje dece: Dezidera (Dezsö) (rođen u Subotici 1893.), Margitu ( Subotica 1898 – Dunaszeg 1944 ) i Klaru ( rođena u Subotici 1908.). [3]

Trgovinu kratkom robom, šeširima, cipelama i pomodnom robom, registrovao je 2.12.1897. godine kod sudskih organa a sledeće, 1898. godine i kod opštinskih u registru D 18/1898.[4] Već naredne godine se registruje i kao šeširdžija. Tako će nastaviti da vodi malu zanatsku radionicu za izradu šešira, koja je u tom periodu radila sa 2 radnika (majstora) i 1 šegrtom a koju je još 1889.godine registrovala njegova majka Julija Rot.[5] Na  memorandumu  firme  “Armin Rot, tvornica šešira”, kao datum postanka stajaće godina 1889. O uspešnom razvoju Rotove radionice, svedoči podatak da on 1911.godine zapošljava već 30 radnika na izradi šešira. Radionica se nalazila na Palićkom putu “…u naseobini Nađ Franje”.[6] Rot na karti 1928

Jedini muški potomak, sin Dezider (Dezsö),  usmeravan je i pripreman da pruzme očev posao.[7] Školovan je i van Subotice. Stručnu, tehničku školu je tako završio u Pragu  1912.  godine. Po njegovom dolasku iz Praga, izvršeno je proširenje i modernizovanje dotadašnjeg zanatskog pogona u pravi fabrički.[8] Broj radnika se u tom periodu penje do  80. Fabrika  je  radila i tokom ratnog perioda i zapošljavala nove radnike i šegrte. Tako je šegrt  Pal Šišatka  nakon 1918. godine dobio od Gradske kapetanije odluku o izgonu, pošto  se  u Rotovoj fabrici zaposlio u ratnim godinama, a svi “ratni doseljenici” trebali su da napuste grad.[9] Nakon 1918. godine fabrika se vrlo uspešno prilagođava novonastaloj privrednoj i društveno političkoj klimi i nastavlja sa uspešnim poslovanjem ulažući kapital u nova postrojenja; modernizujući i unapređujući proizvodnju. Kao dobar pokazatelj prosperiteta  firme je i stepen iskorištenosti kapaciteta koji  je 1920. godine iznosio 100 %.

       Armin Rot se 1922. godine obraća molbom  Gradskom Senatu,  u kojoj iznosi da namerava od Adolfa Grosa i supruge mu, kupiti  kuću  u VIII krugu, Đenerala Milojevića br. 5 (danas Bose  Miličević), bivši hotel “Erzsebet”(zatim “Central”).[10]

O  preseljenju  pogona i kupovini objekta na kredit, saznajemo  iz  pera samog Armina  Rota i  sledeće: “Do  1924. godine je moja radionica šešira bila u kući na takozvanoj naseobini Velikog Franje  u suterenu, a koja je kuća 1923. od strane države pretvorena u Dečiji Dom  (Zadužbina Marije Vojnić Tošinice, prim aut. ) i ja sam morao iseliti se i hitno postupati  da nađem odgovarajuće prostorije za svoju radionicu, što je bilo  potpuno  nemoguće, usled oskudice u prostorijama i stanovima, dakle primoran  sam  bio  primiti ponudu Eskomptne i pučke banke u Subotici, prema kojoj sam se ja mogao useliti u “Eržebet” hotel, koji je Banka za mene uredila i ja sam  joj morao plaćati 18% kamate godišnje, što još i danas plaćam…” [11]

Objekat je imao prizemlje, jedan sprat i mansardu. Na tom mestu Rot planira da u preuređenom stanbenom prostoru i novozgrađenom dvorišnom delu, postavi svoju fabriku šešira i uredi stanbene prostorije za sebe i porodicu.[12]XXIV 297 928 5 sobe

XXIV 297 928 5 soba

Na osnovu projekta inženjera Đule Valija[13] građevinska dozvola je izdata 1923.  a dozvola  za stanovanje i upotrebu 1924. godine.[14] Pošto se objekat nalazio u I građevinskom reonu, u kojem po Gradskom građevinskom pravilniku, nisu smele da se podižu nove fabrike, na prvu Rotovu molbu, 1922. godine, za izdavanje dozvole za adaptaciju, odgovoreno je negativno. No, na osnovu moliteljeve žalbe, pošto se utvrdilo da će se u fabrici “prerađivati samo polufabrikati kako to molitelj i danas izvršuje u njegovoj postojećoj fabrici”, izdata mu je tražena dozvola.Tako je  na lokaciji u blizini glavne železničke stanice, u pruređenom objektu nastavila da radi i da se razvija ova subotička fabrika, koja je tada bila jedina  te vrste u Vojvodini.

Zapošljavala je do 180 radnika, 3 trgovačka putnika, koji su robu nudili širom zemlje ( u početku nije bilo izvoza), i 10 činovnika. Kao pogonsku energiju koristila je struju  i benzinske motore. Raspolagala je sa 22 elektromotora,  ukupne snage 60 KS.

Armin je 1924. godine dobio poresko rešenje da isplati porez  na dohodarinu, imovinu i ratne dobitke od 285 797 dinara, na koje  je uložio žalbu, navodeći da je ta suma neralno visoka, ali nije uspeo da izdejstvuje njeno smanjivanje.

U pogomu u dvospratnoj zgradi  su instalirana i dva teretna lifta,  sa elektromotornim  pogonom.[15]  Pogon kapa i kačketa, sa 25 radnika je otvoren 1927. godine. Za taj pogon su uvežene polovne mašine iz Beča i Berlina. Isto tako, iz Beča je stigao  i predradnik, stručnjak koji je obučavao domaće radnike  na novim mašinama.[16] Bojadisaona je izgrađena 1933. godine, pa je time smanjena potreba  za uvozom gotovih tuljaka. [17]  Fabrika 1937. godine proizvodi 118 612 komada šešira ali i isto toliko kutija u koje su se oni pakovali i 26 109  kapa.  U  1938. godini ima 90 radnika i radi samo sa 30 % kapaciteta, a 1939.- 112 radnika. Kapital je  1939. godine iznosio 2 574 610 dinara. Nadnice radnika su bile u rasponu  od 12 do 64 dinara.[18] Uvozila je sirovine, materijale iz inostranstva. Hartiju  i lepenku, zatim vunene tuljke  iz  Italije,  polusvilene tkanine iz Austrije, pribor i tkanine iz  Čehoslovačke, Švajcarske, Engleske, Belgije, anilinske boje iz Nemačke. Samo za carinu u 1939. godini je platila je 343 679 dinara.[19]  Robu je prodavala u zemlji,od toga se samo mali deo, do 5 % se prodavao  u  Subotici,  a osvojila  je  i tržište u inostranstvu. U fabrici su redovno zapošljavani i strani stručnjaci. Tako 1920. godine, nakon proširenja i modernizacije tvornice, dolazi za poslovođu stranac – čehoslovački državljanin, Konc Zoltan.[20] I u kasnijem periodu se kao poslovođa javlja Čeh Alfred Mahaček “…da upravlja radom običnih radnika.”[21] Rad  fabrike je prekinut septembra 1940. godine [22]

Arminova kćerka – Margita, kao vlasnik i izdavač, prijavila je 1926. godine pokretanje lista “Jugoslovenski klobučar”. Prvi broj nosi  datum 30.9.1926. godine. Izlazio je do  jula  1927.  godine.[23] To je zanimljiv pokušaj da se izdavanjem  novina, bolje upozna tržište sa tom vrstom proizvodnje, povežu zainteresovane stranke, i time razvije i unapredi porodični posao – fabrikovanje šešira.

O vlasniku fabrike, subotička “Opšta kreditna banka d.d.”[24], sa kojom je poslovao, daje 1927. godine  sledeće mišljenje:”Armin  je veoma  marljiv i vešt stručnjak, poduzeće neprestano lepo napreduje te uživa dobar glas. Roth poseduje stanbenu kuću i tvorničku zgradu sa gradilištem (Đenerala Milojevića 5 ), sve u vrednosti 3,5 – 4 miliona dinara.” Za njega lično kažu: “Roth je poznat  kao  bogat, solidan i oprezan trgovac. Kako saznajemo Roth ne potrebuje veresiju ( kredit ).” [25] Armin Rot je pored toga je posedovao i trgovinu cipela, šešira i pomodne robe “Bally”, u samom centru grada, Karađorđev trg 5. (danas je tu knjižara “Danilo Kiš”) koja je bila registrovana na njegovo ime do 1939. godine.[26] Kao naslednik je ubeležen Arminov zet, Alfred Gonda, trgovac iz Subotice koji je bio oženjen Arminovom  kćerkom Margitom.[27] O materijalnom položaju Alfreda i Margite govori i podatak da su 1932. godine dali da se izgradi dvospratna stanbeno poslovna zgrada pored Sinagoge. [28] Porodični karakter vlasničko upravljačke strukture potvrđuje  i to što je u upravi  fabrike bio zaposlen i Arminov drugi zet, Viktor Grim (Grimm Gyözö). On je rođen u Čurugu 1899. godine. Otac mu je bio Grim Mor (1865-1919), inženjer .Porodica Grim  živi u Novom Sadu od 1917. do 1927. godine kada se preseljava u Suboticu, gde će iste godine Viktor i uzeti za ženu Rot Klaru (r. 1907.). Viktor će se ubrzo, od 1931. godine javiti kao suvlasnik, član javnog trgovačkog društva  “Rot Armin, tvornica šešira” gde je i Klara bila zaposlene kao činovnica. Grim Ljiljana, njihova ćerka, rođena  je 1930.  godine u Suborici. (Ona će se nakon rata zaposliti u gradskom preduzeću “Gvožđar”.)       Stanovali su u susedtvu fabrike,  u stanu sa adresom Park Kralja Petra 6.[29] Viktor je 1944. godine deportovan, i dospeo je u logor Hildeshajm (Hildesheim) gde je i stradao.

Sa promenom registracije, od inokosne firme u javno trgovačko društvo, 1931. godine, on se, pored Dezidera Rota, javlja i kao suvlasnik  i prokurista.[30]  Zanimljivo  je da su obojica  bili članovi subotičkog Rotari kluba gde je Dezider 1936,  a  Viktor  1937. godine vršio i funkciju  sekretara.[31]  O položaju i ugledu Armina i Dezidera Rota kao i Viktora Grima, u društvenom i političkom životu Subotice, svedoči  i to što su postavljani za gradske većnike. Tako je Armin Rot predložen avgusta 1927. godine od strane Udruženja trgovaca i industrijalaca, u grupi od  30  istaknutih  privrednika, na  traženje Velikog župana, za popunu  Proširenog senata.[32]Viktor Grim je bio u zadnjem predratnom Gradskom veću 1941. godine, kada je takva gradska funkcija znatno izgubila na prestižnosti.

Desider Rot

Dezider Roth

Dezider Rot je bio oženjen ruskinjom Olgom Pjankovom  sa  kojom je imao sina Andriju (rođen 1922.). U ratu je bio zarobljen i tek početkom 1922. godine se sa suprugom, koju je tamo upoznao, vratio iz zarobljeništva. Stanovao  je u porodičnoj kući, ulica Đenerala Milojevića 5, pored koje su bila  i fabrička  postrojenja. Obavljao je i dužnosti gradskog  većnika a bio je i u predsedništvu subotičkog “Udruženja industrijalaca”, od njegovog osnivanja 1932. godine. ( Do tada je postojalo “Udruženje trgovaca i industrijalaca u Subotici”). U 1933. godini  Trgovačko  Industrijska Komora  iz Novog  Sada ga je imenovala  za člana Reklamacionog odbora u Somboru ” …da u  istom zastupam interese naših subotičkih trgovaca i industrijalaca.”[33]  Pomagao je  i subotičko skautsko udruženje  i izlaženje njihovog  lista “Glas sabora”. [34] Po svedočenju aktivistkinje u radničkom pokretu Ete Kizur, koja je dolazila u njegovu kuću kao krojačica, on je davao i sitne priloge ( po 100 dinara) za “Crvenu pomoć”.[35] U 1938. godini se odselio se u Novi Sad i  1940. godine biva brisan kao suvlasnik fabrike. Ali on se nije  povukao  iz porodičnog posla. U tim zadnjim godinama pre izbijanja rata u zemlji,  on samo pokušava da spasi kapital i proizvodnju, gradeći novu fabriku šešira u Jagodini. U 1940. godini, za opremanje već izgrađenog pogona, zgradu sa magacinom, koji je procenjen na 1,2 miliona dinara,dobio je  kredit od 1 milion dinara od subotičke “Opšte kreditne banke d.d.”.[36]  Kao zalog banka je stavila pod hipoteku  njegove  nekretnine u Jagodini ali i Subotici; zgradu  pogona fabrike sa magacinom, jednospratnu stanbenu zgradu, kao  i zalihe robe, koju su činili tuljci od zečije dlake  i “znojalice”  za muške šešire, koje su procenjene na 1 milion dinara.[37] Zanimljivo  je da  su i njegov otac – Armin kao i sestra Margita, februara 1941. godine, dobili od iste banke kredit u visini od 200 000, odnosno 500 000 dinara.[38]

Fabrika u Subotici je 1939. godine  prijavila ukupan  promet od 6 331 631, i poreska osnovica je bila  225 000 dinara.  Nadležne vlasti su pokrenule postupak utvrđivanja verodostojnosti tih podataka, sumnjajući da kroz poslovne knjige nisu iskazani  svi  prihodi.[39]

Prestanak rada firma je prijavila Sreskom načelstvu, 1940. godine.[40]

Armin Rot i njegova porodica,  dobar su primer koji kroz tri generacije pokazuje  put razvoja sitnih zanatlija u industrijalce. Započevši u drugoj polovini 19.veka zanat izrade šešira, Julija Rot će time postaviti temelje za modernu fabričku proizvodnju, koju će voditi njen sin Armin i unuk Dezider. Pored toga oni predstavljaju i primer uske  povezanosti  članova  porodice u okvirima  jedne privredne delatnosti. Industrijski razvoj Subotice, kako krajem 19. i početkom 20.veka, tako i od  ulaska u jugoslovensku državu, dominantno obeležava uloga i aktivnosti Jevreja naa tom polju. Mada nisu činili više od 5% subotičke populacije, oni su bili pokretači, vlasnici ili upravljači 70-80 %  svih industrijskih kapaciteta u gradu. Takav odnos je vladao i u  tekstilnoj  industriji, dok se u proizvodnji šešira javlja samo porodica Rot, koja je bila jedini vlasnik fabrike te struke.

Rat, okupacija, progon Jevreja i uspostavljanje novog  društvenog poretka nakon 1945. godine, predstavljaće okolnosti u kojima  porodica Rot, kao i ogromna većina pripadnika tog naroda, trpi velike  gubitke, kako  lične tako i materijalne.

Krajem 1943. godine, Armin biva deportovan u Mađarsku. Marta 1945. godine  se  vratio iz zarobljeništva sa unukom Terezijom (Gonda).  Fabričke  prostorije  u ulici Generala   Milojevića (tada – Tolbuhina), koristila je fabrika  cipela  “Marika  k.d.”  ( koja je osnovana  15.12.1941. godine i uzela u zakup objekat sa postrojenjima. Vlasnici su bili: Vladimir Borošić, Šime TumbasValerija  Bakoš. U septembru 1944. fabrika je pretrpela oštećenja od bombardovanja[41]. Bivša Arminova radnja “Bally” u tom periodu je prodavala zatečene zalihe robe.

Konfiskacijom ( Vp. 1721/1945)  fabrika  prelazi u svojinu FNRJ. Tokom 1946. godine  za  obe nekretnine (fabriku i prodavnicu) je pokrenut postupak nacionalizacije i one prelaze u državnu svojinu.[42] Fabrika će u prvo vreme nastaviti da radi pod imenom “Marika, državna fabrika cipela”[43] da bi 1950. dobila ime “Prva petoljetka”.[44]

[1] Gašpar Ulmer, Zanatstvo u Subotici  krajem  XVII  i početkom XVIII veka ( 1686-1779), Subotica 1995, str. 98

[2] U međuratnom periodu su u Vojvodini radile samo 4 fabrike šešira.

[3] Druga supruga mu je bila Roza Mader, sa kojom se venčao u Segedinu 1912. godine.  Od nje se razvodi 1929. godine. IAS, F:47. I 493/1929. Armin Rot je preživeo deportaciju i ratna stradanja, vratio se u Suboticu 1945. godine. Umire 1951. godine.

[4] IAS,F:86.49. 311/1897

[5] IAS,F:30.150

[6] IAS,F:47. inž.odluke 148/1923. To je danas  ulica Marije Vojnić Tošinice. U njoj se od 1922. godine nalazila istoimena zadužbina.

[7] U njegovoj  molbi za produženje  državljanstva nalazimo  sledeći lični opis:oči-smeđe, kosa-crna, visina- 168 cm.IAS,F:57.3631/1939

[8] AV,F:138.101.236/1939

[9] IAS,F:47, XIX, 266/1919. Pod  signaturom  XIX  80/1920  nalazi  se predmet sa više  od  400  “odluka o izgonu”.

[10] IAS,F:47.inž.odluke 148/1923.

[11] IAS, F:235.23.150/1927

[12] Za stanovanje je koristio, prema evidenciji poreznika, 9 soba. Bio je opterećen porezom na luksuz u iznosu od 3 5000  dinara, za period 1925-1928. godine. Uloživši žalbu, porez mu je smanjen na 1 500 dinara, pošto je ustanovljeno da koristi samo 5 soba. Soba su bile veličine:4,5  x 4 m, 5 x 4 m, 4,5 x 3,5 m, spavaća soba 5 x 5 m,  kupaona 2 x 4 m, ručaona 4 x 3 m i hodnik 4 x 2 m. IAS,F:47. XXIV 297/1928

[13] IAS,F:47. inž.odluke 148/1923

[14] IAS,F:47. III 878/1922

[15] IAS,F:47.1215

[16] IAS,F:235.26.590/1927,255/1927, 256/1928

[17]  AV,F:138.101.236/1939

[18] isto

[19] isto

[20] IAS F:47.XIX 337/1920

[21] IAS, F:235.21.365

[22] IAS,F:57.7539/1940

[23] Detaljnije: Kolozsi Tibor, Szabadkai  sajtó  (1919-1945),  Novi Sad 1979, str. 336,337

[24] AV,F:126 VIII  29430/1935. “Opšta kreditna banka d.d.”  je  osnovana 1923. godine.  Među  osnivačima su bili Konen Vilim, Imre Jakobčić i drugi. Kapital, glavnica je iznosila 10 miliona dinara.

[25] IAS,F:43.123/1927

[26] IAS,F:57.5184/1939. Armin Rot je bio vlasnik i kuće u ulici Paje Dobanovačkog 4.

[27] Gonda Alfred je rođen u Vršcu 1890. godine. Učestvovao je u I sv. ratu, bio je u 86. puku i ratovao na ruskom frontu. Iz vojske izlazi u činu natporučnika. Alfred i Margita su imali su kćerku Tereziju. IAS F:86.49.311/1897. Jevrejska porodica Gotlib (Gottlieb) je  1909. godine  promenila  prezime u Gonda.  IAS,F:57.8754/1940. Još 1922. godine nije imao jugoslovensko državljanstvo, plaćao je  gradski porez na strance. Porodica Gonda je 1932. godine izgradila  za  sebe dvospratnu  kuću  pored sinagoge ( Zrinjski trg 4 ). Projektant je bio inž. Bede Franjo.   Rat je preživela samo njihova kćerka. Alfred je stradao u logoru Aušvic a njegova supruga Margita Rot u Dunasegu ( Dunaszeg ).

[28] vidi: mr Gordana Vujnović Prćić, mr Viktorija Aladžić, Mirko Grlica, Trg Oktobarske revolucije 4 – Crvena Rotova kuća, Subotičke novine, br. 7, 15.02.2002, st.15.

[29] Viktor i njegova supruga Klara posedovali su 1936. godine kuću u ulici cara Dušana 4.

[30] IAS, F:86.52. Registar Ce VII/400

[31]  Članovi  ovog  kluba su bili najistaknutiji predstavnici pojedinih  profesija,  advokati, industrijalci…Osnivač i dugogodišnji  predsednik  je  bio Konen Vilim Jakobčić. Neki od članova su bili i: Selimir Ostojić, general i  gradonačelnik (1929 – 1931), Milivoj Kenđelac, advokat,  dr  Veljko Momirović, sreski načelnik (1934 -1939),  Ivan  Ivković, apotekar, dr Miloš Pavlović, advokat i privrednik, itd. U 1933. godini Klub  je  imao 24  člana a u 1937.godini – 31.

[32] IAS, F:235.25.450/1927.Gradski odbornici do 1934, zatim gradski većnici, su postavljani  od organa centralne vlasti, a samo jednom, u 1927.godini su birani. Na lokalnim, opštinskim  izborima koji  su  održani 6.11.1927. godine, privrednici su istupili sa posebnom listom “Privrednički blok,Lloyd ” čiji nosilac je bio dr Vladislav Manojlović. Dobili su 668  glasova i pravo da imenuju 5 odbornika.

[33] IAS,F:235.35

[34] Detaljnije vidi: Kolozsi Tibor, nav. delo,str. 410 i 471

[35] Zbornik sećanja učesnika radničkog  pokreta  i  NOR-a  Subotice 1920 – 1944, Subotica 1985, str. 177.

[36] IAS, F:43.111.

[37] isto

[38] isto. Za Margitu je navedeno da je ona vlasnica “dvokatnice u Subotici” (stanbeno poslovna zgrada pored Sinagoge),  procenjene na 3,5 miliona dinara.

[39] IAS,F:56.13.407/1940

[40] IAS,F:56.13.508/1940

[41] IAS,F:68. Nacionalizacija 267

[42] IAS,F:86.45. Registar Ct XIII 192/1113

[43] IAS,F:68, Nac. 267. U predmetu su i tehnički planovi objekta

[44] IAS,F:68, isto. Godine 1948. ta fabrika se žalila na neodgovarajući smeštaj, loše radne prostorije i tražila je da dobije nove.