BRAĆA GOLDNER

https://youtu.be/ji90qaquVos

poglavlje iz   monografije:   Stevan Mačković, INDUSTRIJA I INDUSTRIJALCI SUBOTICE (1918-1941), Subotica, 2004, str. 435.         https://suistorija.wordpress.com/2013/10/14/1551/

Braća Goldner – Bela (Béla), Ede (Eduard) i Mihajlo (Mihály) rođena su u jevrejskoj porodici u Rumuniji. Šegrtovali su u Baji, gde su i započeli sa radom u svojim zanatima (stolarskom i limarskom), a u Subotici stvaraju fabriku rashladnih uređaja, drvene i metalne robe, koja će u svojoj struci dominirati domaćim tržištem, a postaće poznata i tražena i u inostranstvu.

Iz nekoliko podataka o braći Goldner i njihovim porodicama, dobijamo sliku izuzetno isprepletenih porodičnih i poslovnih veza, koje je ova porodica uspela da izgradi.

Bela Goldner (Hujedin 1881 – Aušvic 1944), stolar po struci, bio je oženjen Jelenom (Ilona), rođenom Rosenfeld (1889 – Aušvic 1944). Učestvovao je u I sv. ratu. Sin mu je bio Leo Goldner, rođen 1911. godine u Baji, koji je bio po struci inženjer. Leo se 1940. oženio Jevrejkom  iz Sarajeva Sterman Smiljom.[1]

Ede (Hujedin 1885 – Subotica 1939) je bio limar. Sa suprugom Reginom je imao 3 sina – Emila, Mirka  (Imre) i Tibora. Emil (Baja 1907 – na pr. radu, Ukrajina 194?) je bio činovnik u očevoj fabrici. On je 1940. godine pokrenuo postupak za promenu prezimena u Gajić, koja mu nije odobrena.[2] Mirko, rođen 1908. godine,  stradao je za vreme rata na prinudnom radu u SSSR. Tibor je bio inženjer hemije po struci. Preživevši rat, 1949. godine se odriče jugoslovenskog državljanstva i emigrira, prvo u Izrael, a zatim u Ameriku, gde će napraviti karijeru kao stručnjak, pronalazač u poznatoj firmi “Revlon”. Ede je imao i kćerku Anu, udatu za Dr Mirka Bergera.

 

Goldner Mihaly

Mihalj Goldner

 

Mihajlo (Hujedin 1890 – 1944 Aušvic), stolar, oženio se u Subotici 1920. godine kćerkom  Samuila Holendera – Anom. Imali su sina Aleksandra (Sándor) i kćerku Lili (r. 1924)

XXIV 253 921

IAS, F:47. XXIV 253/1921

Vođeni poslovnim, ali i privatnim interesima, braća Goldner  iz Baje dolaze u Suboticu tokom 1920. godine. Nastanjivanje u gradu biće za njih, kao i za ogromnu većinu drugih doseljenika u tom periodu, skopčano sa velikim teškoćama, nestašicom stanova, ali i problemima političke i administrativno-birokratske  prirode.

Mihajlo Goldner, najmlađi od braće, prvi je došao iz Baje i od gradskog Velikog  kapetana dobio dozvolu boravka na 6 meseci  (br 12558/1920), ali samo pod uslovom da osnuje fabriku.[3] Nakon isteka tog perioda, pošto nije ispunio navedeni uslov, Senat donosi odluku br. 21091/1920 o njegovom izgonu, na koju će Mihajlo, naravno, imati pritužbi. U molbi za poništenje te odluke, on navodi da je izvadio obrtnicu za stolarski zanat, kao i dozvolu za gradnju na placu  u VI krugu br.113, no” …dozvoljenu gradnju ne mogu izvršiti, jer se stanje tako promenilo da sam kupio zajedno sa braćom Edeom i Belom Goldnerom kuću od Lipota Ingusa[4] u VII krugu br. 68 za kupovnu cenu od 1.000.000 kruna. Tamo, na osnovu obrtnice redarstvene kapetanije br. 6899/1921, i na osnovu dozvole gradnje br. 872/1921, uredili smo zajedničku tvornicu drvene i pločaste robe, koja radi sa strojevima.”[5] 

 

O planovima i motivima, sa kojima braća dolaze u Suboticu, piše Mihajlo Goldner u molbi za nastanjivanje u gradu, adresiranoj Senatu: “Moja žena je iz Čonoplje i braća Holländer (Samuilo joj  je otac, a Lazar ujak – prim. aut.) iz Subotice su joj ujaci. Oni imaju  veliku trgovinu koža, perja i vune, kao i fabriku koža. Vrlo su bogati, a imamo pored njih još dosta rođaka u ovom gradu, tako da pomoću veza sa njima i uz  pomoć njihovog kapitala, mi bi našoj tvornici veliki krug rada i napredka mogli dati.”[6]

Braća su posedovala i ostale elemente za uspešnu proizvodnju – stručno znanje, mašine i tehnologiju. Oni su još u Baji imali svoje zanatske radionice. Bela je u svojoj stolarskoj radionici imao 20 radnika, a Ede u limarskoj 5. Sa iskustvom u zanatskoj  proizvodnji, sa novim znanjima  stečenim usavršavanjem u inostranstvu, Ede i Bela u Nemačkoj, a Mihajlo u Francuskoj,[7] braća su se specijalizovala za proizvodnju “ledenica” (rashladnih vitrina, ormara). Odlučili su da proizvode istu vrstu robe i u subotičkoj fabrici, i da je plasiraju na jugoslovensko tržište, gde bi tom vrstom proizvoda bili bez konkurencije. BRACA GOLDNER 2

Uskoro su, po dolasku u Suboticu, kupili dve kuće u VII  krugu. Jednu, pod br. 64, kupio je Mihajlo od udove Ernesta Prćića. Od Senata je 1921. godine dobio dozvolu za gradnju  dvorišnih  prostorija za stolarsku radionicu na toj svojoj parceli (pošto se u tom predmetu kao njegova  adresa navodi i Frankopanska 113, verovatno je kuća imala izlaz na obe ulice – prim. aut). Drugu, pod brojem 68 (kasnije Jugovićeva ulica 20), gde će dogradnjama i proširivanjem i nastati njihova fabrika, kupuju braća zajednički.[8] Time, što su došli u posed nekretnina, njihovi problemi sa gradskim vlastima oko dozvole stalnog boravka nisu bili završeni. O tome svedoči i dalja prepiska sa Senatom u kojoj se nalazi i ova molba braće Goldner:

“Mi smo u Baji mnogo godina samostalnu radnju imali, i u Suboticu smo došli zato  da  u  jednoj velikoj varoši Jugoslavije, veliki obrt ostvarimo, kod koga obrta u velikoj varoši možemo osigurati razvijanje i upotrebu naše spreme i imanja. Mi smo u našoj fabrici vrlo veliki kapital investirali, te naš  rad samo tako može biti uspešan. Isto tako molimo da vlast izvoli doći da vidi koliko je velika i lepa naša fabrika i da li po vrednosti njenoj mi zaslužujemo da ostanemo ovde – da vlast to oceni da li ćemo dozvolu za nastanjenje ovde dobiti. Naša fabrika je jedina u  svojoj vrsti  u Jugoslaviji, za građenje kasa za led, prvoklasnog nameštaja i ostalih finih tišlerskih izrađevina.”[9]

Tek nakon intervencije kod MUD-a, koje svojom odlukom br. 11946/1921 dozvoljava braći Goldner stanovanje u Subotici, oni će biti sigurni da njihovi “…interesi porodični i svi interesi naše egzistencije”, koji ih vežu za jugoslovensku državu i Suboticu, mogu biti realizovani. “Podizanjem fabrike sa odobrenjem nadležne građevinske vlasti ispunjen je i uslov za njihovo nastanjivanje, tako da bi njihovo sadašnje proterivanje bilo za uposlene radnike štetno  i nepravedno, naročito kada se uzme u obzir da su prijavljivanjem u vojsku KSHS onemogućili svoj povratak u Baju.”[10]  Ipak, braća nisu  odmah  dobila jugoslovensko državljanstvo, pa su tako Ede i Bela od gradskih vlasti 1921. godine dobili razrezan porez na strance od 5.000  dinara (on je zavisio od procene materijalnog stanja stranaca), koji su uplatili tek 1924. godine, posle neuvažavanja nekoliko njihovih molbi za njegovo smanjenje na  250 dinara.[11]

Fabrika je započela sa radom tek jula 1921. godine, kada je izdata obrtnica i kada je registrovana u sudskom registru Ct VIII 572/135, kao društvena firma u suvlasništvu Edea, Bele i Mihajla.

Na početku rada 1921. godine imala je 28  radnika. Sa rastom potražnje, rašće i kapaciteti i broj radnika. A interesovanje za proizvode iz fabrike braće Goldner – ormare za led  ili  “ledenjake  za mesare, kobasičare i kućne upotrebe”, kako stoji na njihovom memorandumu, kompletan nameštaj za ugostiteljske objekte, aparate za hlađenje i točenje piva, aparate za  sladoled, “mašine  za pripravljanje i konzerviranje”, armature za kupatila, koje su  u zemlji jedino oni proizvodili, bilo je , prema očekivanjima, vrlo veliko. Godišnje su  proizvodili  do  800 komada ormara za led (ili 15 vagona), 5 vagona sobnog nameštaja i 15 vagona slavina, ležajeva, livenog mesinga.[12]

Izlagali su na “I opštem vašaru i izložbi” 1925. godine u Subotici. U prospektu sa te izložbe navodi se da proizvode: “svakovrsne ormane za led, aparate za hlađenje vina, jela  i točenje piva, stroj  za pripravljanje sladoleda, uređaje za hotele, kafane restoracije i stanove, nameštaje od drveta po svojim nacrtima ili po porudžbi, armature za točenje piva, za vodu i paru.”[13]  Goldner_resize

Tokom 1928. godine grade magacin u Ulici cara Lazara  51.[14] Jedan od stalnih i većih kupaca bila je pivara “Bajloni i sinovi” iz Beograda. “Braća Goldner” i na vrhuncu ekonomske krize, 1931. godine, beleže promet od  1,5-2 miliona dinara godišnje, a sama vrednost kapitala je procenjena na 2 miliona dinara. Te godine zapošljavaju 60 radnika i 20 šegrta, a kancelarijske poslove obavljaju vlasnici sa jednim činovnikom.[15]  U 1933. godini preduzeće radi sa 60 radnika, a proizvelo je robe u vrednosti od 2,5 miliona dinara. Porast broja radnika na 160, sa šegrtima ukupno na 240,[16] i vrednosti proizvedene robe na 7,5 miliona dinara u 1939. godini, jedan je od pokazatelja, koji svedoče o prosperitetnom razvoju firme braće Goldner. U  1937.  godini vršene su dogradnje i proširivanja postojećih pogona.[17]

O materijalnom  položaju vlasnika svedoči i dokument Senata. Za Ede Goldnera je 1921. godine imanje procenjeno na 1 milion  kruna, a godišnji prihodi na 40.000  kruna.

Od mašina su imali 20 strugova i 2 prese, ukupne snage od 90 KS. Sirovine  su nabavljali iz inostranstva – mesingane cevi, šmirgl prašak iz Austrije i Nemačke, a robu najviše plasirali na domaće tržište, ali i u susedne zemlje, kao na pr. – Grčku.

Plata stručnog radnika – limara iznosila je 1928. godine 2.000 din. mesečno, a livac, čehoslovački državljanin Emanuel Kokštajn (Kokstein),[18] imao je 1928. godine mesečnu platu od 2.500 dinara.[19] To je bila  relativno visoka  plata   (podnačelnik u subotičkom Sreskom načelstvu zarađivao je 1.700 din).[20]

Ede Goldner umire 4.4.1939. godine. Nakon toga, po pokojnikovom testamentu, kao suvlasnik 1/3 firme pojavljuje se Edeova supruga Regina. Pored toga,  njoj se sa posebnog računa firme isplaćuje 200.000 dinara. Ostali naslednici su bili deca – Emil, Mirko i Tibor. Ana se, na ime miraza od 300.000 dinara, odrekla svoga dela nasledstva. “Čista ostavina” u novcu je iznosila 374.511 dinara. Pored toga, naslednicima je pripao određeni deo iz fonda nekretnina u Subotici i Beogradu, koje  je uživao Ede Goldner.[21]

Advokat firme, Mihajlov šurak, dr Hollander Josip (1890-1944 Aušvic) sa stanom u Beogradu (Uzun Mirkova 8), decembra 1940. godine pokreće brisanje preduzeća iz registara u Subotici, pošto su fabrička postrojenja već premeštena u Rakovicu (što je izvršeno 27.12.1940. godine).[22]

Mihajlo i Bela Goldner takođe napuštaju Suboticu i nastanjuju se u Rakovici. Pokušavaju da organizuju sebi i porodici život u novim okolnostima u novoj sredini –  Beogradu. Drugi svetski rat je već besneo, sile Osovine su se približavale i Jugoslaviji. Ipak, i u tim okolnostima, Mihajlo se početkom 1941. godine iz Beograda obraća subotičkom Gradskom  veću, tražeći uverenja potrebna za upis sina Aleksandra (Sándor, 1922 – 1944) na studije medicine na Univerzitetu u Beogradu.[23] Dobio je traženi dokument – da je državi lojalan Jevrej.

U ratnim godinama, porodice Mihajla, Edea i Bele Goldnera pretpele su velike gubitke. Iz deportacije se nisu vratili Mihajlo, njegov sin Aleksandar, Bela sa suprugom Jelenom, Edeova  deca Emil i Mirko. Ni posleratni period nije im doneo mnogo bolju sudbinu. Imovina – nekretnine u Subotici i Rakovici su im  nacionalizovane. Nakon toga, kao i za većinu onih koji su doživeli slične postupke,  za preživele članove porodica Goldner, postojao je samo jedan put –  iseljavanje u Palestinu (Izrael).

U postupku nacionalizacije porodične kuće (Zrinski trg 1/a) Ana Berger  (supruga dr Berger Mirka) rođ. Goldner, pojavljuje se kao strani državljanin, pošto se odrekla jugoslovenskog i  primila  švajcarsko državljanstvo.[24]

TABELA STATISTIKE “BRAĆA GOLDNER” 1933-1939.

Godina   Broj radnika   Iskorišćenost  Nadnica          Vrednost

(bez šegrta)         kapaciteta                                prizvedene robe

  1. 60 80 %                5   din.             2.500.000 din.
  2. 58 75 %                4,5 din.            2.260.000 din.
  3. 70 100 %              4,5 din.            3.080.000 din.
  4. 90 100 %              5   din.             3.850.000 din.
  5. 115 100 %              5,5 din.            5.200.000 din.
  6. 140 100 %              5,5 din.            6.100.000 din.
  7. 160 (240) * 100 %          6   din.             7.500.000 din.

* 240 je ukupan broj sa šegrtima

 

[1]IAS, F:47. IV 6158/1940.

[2]IAS, F:57.7193 i 7209/1940.

[3]IAS,F:47.XIX 212/1920.

[4]Lipot Ingus (Ingusz), (Bačalmaš 1878 – Aušvic 1944), zemljoposednik i vinogradar (posedovao je 52 lanca vinograda), sa stanom u Hajdukovu 367. I on se doselio u Suboticu posle rata, 1919. godine.

[5]IAS,F:47.XIX  212/1920. 10.000 kruna uplaćenih na ime pologa  za gradnju na adresi u VI krugu Mihajlo nije dobio ni posle upućene molbe.

[6]IAS, F:47.XIX 212/1920. Braća Holender (Holländer) su se  bavila trgovinom na  veliko – vunom, kožom  i  perjem.  Od 1927. godine  osnivaju akcionarsko društvo “Holländer a.d.”, u kome  će  biti  većinski akcionari, a funkciju direktora će vršiti Samuel  Hollender. Kao akcionar  tu  se  javlja Samuelov zet, Ede Goldner. Fabriku koža, “Subotičko kožno  d.d”,  osniva uspešni i bogati trgovac Lazar Hollender pored Aleksandra Kohna i Adolfa Glida. IAS, F:43. 123.

[7]“Szombat” 8. XII 1925.st.66-67.

[8]IAS, F:47. XIX 212/1920.

[9]IAS, F:47. XIX 212/1920.

[10]IAS, F:47. XIX  212/1920. Iz dopisa MUD-a, Odeljenju  za Banat, Bačku i Baranju br. 11946/1921.

[11]IAS, F:47.XXIV 253/1921.

[12]AV, F:110.30

[13]I Opšti vašar i velika izložba u Subotici, Subotica 1925, st. 24. Iz biblioteke  IAS,  br. 949

[14]IAS, F:47. III 674/1928. To je paralelna ulica sa Jugovićevom, pa su verovatno imali zajedničko dvorište sa placem na kojem je bila fabrika.

[15]IAS, F:235.454/1931.

[16]IAS, F:57.1987/1939.

[17]IAS, F:57.9775/1937.

[18]Emanuel Kokštajn (Pšibran, Čehoslovačka r. 1893)  od 1923.  u Subotici. Primljen je gradsku zavičajnu vezu 1936.

[19]IAS, F:47.1263. II 2929

[20]IAS, F:57.743/1938.

[21]IAS, F:86.217

[22]IAS, F:86.217

[23]IAS, F:47. I 159/1941.

[24]IAS, F:68, XV 1229/1950. Od njihove dece, Goldner Dodo je imao američko, a  Lili i Vali mađarsko državljanstvo.IAS,F:68,XVI 619/1950.