Josip Hartman (Hártmann József)

  hartman-33

Ima neke simbolike u tome, što je Josip (Subotica 21.03.1886. – Australija 1975.) rođen iste godine kada njegov otac Rafael sa  ortakom Konenenom registruju firmu „Hartmman i Conen“. Započevši životni put istovremeno sa očevom firmom, mladi naslednik će tako i tim činom biti vezan za sudbinu preduzeća. Kao akcionar u porodičnoj firmi se javlja već u prvim godinama XX veka, a posle očeve smrti 1913. godine zauzima njegovo mesto u Upravnom odboru.  Na prosperitetu te velike klanično izvozničke firme, a zatim one koju je sam vodio, Hartman je uspeo da izraste u priznatog i bogatog građanina i da obilato koristi sve pogodnosti koje su mu se time pružale.

Po narodnosti je beležen kao Jevrej, a pred rat i kao Mađar, po veri kao reformata.

Posle 1918. godine zastupaće firmu u Beču i Londonu. Pored toga, učestvovao je u  osnivanju deoničkog društva „Industrija željeznog nameštaja i metala“, a bio je akcionar i firme „Labor d.d.“. Izabran je za potpredsednika „Jugoslovensko – austrijske trgovačke  komore“ osnovane 1931. godine u Beču (predsednik je bio dr Eduard Prniz).

Posedovao je niz nekretnina u zemlji i u inostranstvu: hotele „Jagnje“ i „Nacional“ u Subotici i „Royal“ u Beogradu.

Kao da njemu, odnosno njegovoj porodici bogatstvo nije bilo dovoljno za sticanje socijalnog ugleda. Težili su da se njihov društveni status potvrdi i na drugi  način. Tako su uspeli da se domognu i plemićke titule. Josip (Jozsef) je 1938. godine pokrenuo postupak za priznavanje titule „visokorodni vitez plemeniti Hartman Josip rinenburški“ (Rynnenburg, provincija Utrecht u Holandiji). Molba mu je uvažena Rešenjem Ministarstva unutrašnjih dela Kraljevine SHS br. 26869/1937, te je dobio pravo da, uz prezime, koristi titulu – rinenburški.[1]

Bavio se i sportom (tenisom). Godine 1928. osvojio  je prelazni pehar.[2]

Josip je u proleće 1941. godine bio među retkima kojima je pošlo za rukom da napuste Suboticu i odu u inostranstvo, sklanjajući se od užasa rata.

katona-1914

1943.

Vratio se 1945. godine, ali ga je Titova država osudila i oduzela mu imovinu. „Sud za suđenje zločina i prestupa  protiv nacionalne časti naroda Vojvodine“ doneo je 16.8.1945. godine presudu, kojom je  osuđen na: „7 godina gubitka jevrejske nacionalne časti i 1 godinu lakog prinudnog rada, bez lišavanja slobode“. [3]

U presudi stoji kao obrazloženje: „Što je kao glavni akcionar, generalni direktor i organizator velikog preduzeća „Hartman i drug d.d. za izvoz mesa“ u Subotici, bez ikakve prinude sklopio zakupni ugovor 30.9.1941. i izdao „fašističkoj“ firmi „Hangya“ iz Budimpešte svoje preduzeće. Godine 1943. prodao je zakupcu i „svoj patent za fabričko konzerviranje mesa, svoj čuveni patent o proporciji  smeše za fabričko zgotovljenje mesnatih proizvoda“. Novi upravljači su za vreme rata preradili 65.000 debelih svinja. Pored toga, Josip je izdao i svoju sušaru za hmelj.

Od Hartmanovog imanja oduzete (konfiskovane) su sledeće nekretnine: kuće u Trumbićevoj 21[4], u Preradovićevoj 18, u Parku kralja Petra 7, u Paje Dobanovačkog 6, imanja u Tuk ugarnice 3, u Radanovcu 75 i 95, u Halaškim vinogradima 526, zatim kuće na adresama: Čista ulica 11, Horgoški put 84 i 91. Konfiskovana je sva imovina deoničarskog društva „Zlatno Jagnje d.d.“, čiji je on glavni deoničar. To su bili hoteli „Zlatno jagnje“, „Nacional“, gostione „Malo jagnje“ i „Tri šešira“, kafana „Grand“ i zgrada na Horgoškom putu br. 72. „Ovo deoničarsko društvo bilo je fiktivno, a u stvari isključiva svojina konfiskovanog Hartman Josipa“ – kako stoji u zapisniku o primopredaji ugostiteljskih radnji organima novih vlasti.[5] Pored toga, konfiskovan je hotel „Royal“ u Beogradu, kuće u Paraćinu i Starom Bečeju i 90 lanaca zemlje u Subotici.

Presudom Sreskog narodnog suda Vp 1727/1945 od 14.1.1946. godine konfiskovano  mu je celokupno imanje – fabrike i nekretnine ukupne površine 7.862 kvadratna metra, kao i svi zatečeni tehnički uređaji, živi inventar, gotova roba i ostalo.[6]

Firma „29.novembar“ osnovana je Rešenjem Vlade NR Srbije, br.73 od 3.9.1946. godine.[7]

Time je Hartmanu konfiskovana celokupna imovina, sem kuće u Ulici kralja Petra 7.

Josip Hartman dospeva 1948. godine u  Izrael, pa zatim u Nemačku. Životni  put  okončava 1975. godine u Australiji.

[1] F:57.95.1938. Još 1928. porodica Hartman (Tereza i sin Josip) dobila je pravo da promeni prezime, odnosno da doda svom prezimenu – Rinenburški. IAS,F:47.I 108/1927.

[2] Katalog izložbe, Spomen na subotičke Jevreje, Gradski muzej Subotica, Subotica,

[3] IAS, F:70. 14 996/1945.

[4] O toj kući Hartmanovih vidi: Gordana Prčić Vujnović, Viltorija Aladžić, Mirko Grlica, Gradotvorci I , Subotica 2004, st. 316-319.

[5] IAS, F:68. Nac. 298

[6] IAS,F:68 nac.142. Tako su neki od objekata bili i: strojarnica  od 662 m2, hladnjača – 957, fabrika za  konzerve – 495 (Građevinski izveštaj). Zanimljiv je i inventar gotove robe – začina. Zatečeno je 340 kg majorane, 3.142 kg sitne paprike, 542 brašna od luka, 3.120  kg korijandera itd.

[7] IAS, F:68, I 1057/1952.