SUBOTIČKI TRAMVAJ / “SUBOTIČKA ELEKTRIČNA ŽELJEZNICA I TRAMVAJ D.D.”

“SUBOTIČKA  ELEKTRIČNA  ŽELJEZNICA  I  TRAMVAJ D.D.”TRAMVAJI

U Vojvodini je postojao niz malih  termoelektrana  izgrađenih  još pre Prvog sv. rata. Bez bogatih energetskih izvora – uglja ili vodenih snaga, nije se mogao očekivati veći stepen  elektrifikacije, izgradnja objekata većeg kapaciteta i šireg  značaja, ili povezane mreže. U međuratnom periodu u Vojvodini je radilo 35 električnih centrala ukupne snage 17.640 KS. Učešće stranog kapitala u elektrifikaciji Vojvodine je bilo dominantno. Više od 90% kapitala uloženog u ovu granu poticalo je iz inostranstva.

Podatak da je u Jugoslaviji konzum električne energije na jednog stanovnika iznosio 38 KS, u Rusiji – 20,  Nemačkoj  – 365, u Norveškoj – 1.910, dovoljno govori o položaju zemlje u drugoj industrijskoj revoluciji i upotrebi  električne enrgije u proizvodnji.[1]

Osnivanje električne centrale u Subotici vezano je za planove uspostavljanja železničkog, odnosno tramvajskog saobraćaja  sa Palićom.[2] Ugovor o izgradnji uzanog železničkog koloseka Subotica – Palić, sklopio je  1889. godine sa gradskim vlastima Janoš  Bobula (Bobula  János). Izmenjeni plan  iz 1893. predviđao je tramvajsku prugu,  a time  i  odgovarajući električni pogon. Bobula je  1893. godine  pokrenuo osnivanje firme “Szabadkai villamos  vasut  r.t.” (Subotička električna železnica d.d.) sa osnovnim kapitalom od 900.000 kruna, ali zbog niza finansijskih i drugih organizacionih problema ne uspeva u realizaciji planova izgradnje. Tek kada je 1894. ustupio svoju koncesiju  Ernestu Lindhajmu (Lindheim), poslovnom čoveku iz Beča, odnosno njegovoj firmi “Ernest Lindheim & Co.”, koji je 1895. sklopio ugovor sa Gradom (ugovor je 1897. godine odobren od strane Ugarskog Ministarstva  trgovine – pod br. 40328), radovi na izgradnji predviđene pruge i električne centrale počeli  su  da dobijaju zamah.

Po tom ugovoru, kojim su regulisane obaveze ugovornih strana, firma je praktično dobila monopol u trajanju od 60 godina na tramvajski saobraćaj i snabdevanje potrošača  strujom,  uz obaveze po pitanju javnog osveteljenja, a Grad pravo da nakon 35 godina (što je značilo 1932. godine) otkupi firmu, ili da je nakon 60 godina preuzme u  potpunosti. [3]

Kao Ernestov naslednik i osnivač deoničkog društva “Szabadkai villamos  vasut  és   világitás r.t.” (Subotička električna železnica i osvetljenje d.d.) 1897. godine javlja  se Vilim Lindhajm.

“Krajem 1896. godine u Subotici je za opsluživanje  tramvajskog saobraćaja, javne rasvete i potrošnje stanovništva puštena u rad savremena termoelektrana ukupne  snage 450 – 500  kW  – sa tri ozidana parna kotla DÎrr  sa po 83 m2 grejne površine i  3  klipne “compaumd” parne mašine; odnosno 2 generatora  naizmenične  struje  od 2000 V, 25A i 42 Hz (za opsluživanje ostalih potrošača), 2 generatora jednosmerne  struje  od  550 V  i 66  kW  (za  opsluživanje tramvajskog  saobraćaja,  javne  rasvete  i punjenje   akumulatorske baterije za izjednačavanje snage) i akumulatorskom  baterijom od  285 ćelija  tipa  Tudor,  kapaciteta  369  Amperčasova.”[4]  To je značilo da je tim tehničkim rešenjima – postojanjem dva odvojena sistema, jednog za napajanje pogona tramvaja, a drugog za ostale potrošače, došlo i do razdvajanja – podele na dve grane u samom preduzeću. Prosperitet  tramvajskog  saobraćaja  dostići  će  zenit polovinom dvadesetih godina, a snabdevanje drugih  potrošača  strujom, od  skromnih početaka izazvanih nepoverenjem u novo tehničko dostignuće, prerašće u svakodnevnu  potrebu, beležeći  stalni  rast priključenih sijaličnih mesta, ali i elektromotora – koje su koristili industrijalci.IAS-F-180-I-B-27

Objekti Centrale  i  druge  prostorije,  nalazile   su   se na   Palićkom (Daničićićevom) putu br. 22.

Isporuka električne energije za osvetljenje započela je  krajem 1896. godine. Broj priključenih sijalica je naredne godine iznosio 2.128, a postavljene su i 23 lučne lampe za javno osvetljenje. Te godine otvorena je i tramvajska pruga: od Somborske kapije – preko glavnog šetališta (Korzo) – sa ogrankom do železničke stanice – do Palića, ukupne dužine  10,2  km. Vozni  park  je  sačinjavalo  8 motornih  kola  i 6 prikolica – marke “Ganz”.

Od 1900. godine većinski paket akcija društva preuzima  belgijska firma “Compagnie de Services Urbain – Bruxeles”.Trg

Borba za potrošače između Plinare i Električne centrale, odvijala se u korist potonje: “Za  vreme rata  i posle  rata situacija se toliko promenila u korist Električne  centrale, što ni u snu nije mogao predvideti najveći optimista.” [5] Potrošači su masovno prelazili na upotrebu struje.

Broj tramvajem prevezenih putnika 1913. godine dostiže brojku od gotovo 800.000, uz pređenih 360.000 kolskih kilometara.

Po ulasku u novu državu, firma zadržava svoj status,  i 1921.  i 1922. godine ulazi u investicije – produženje palićke pruge do muškog štranda, i izgradnju pruge do gradske bolnice, odnosno Aleksandrova.

Kao većinski vlasnik akcija 1924. godine pojavljuje se američka firma “Charles Bill McDaniel”. Kupovina 7 novih kola i 7 prikolica marke “Škoda” obavljena  je  1926. godine. Godine 1928. ukida se tramvajski saobraćaj prema železničkoj stanici i kroz centar grada, a linija Palić – Aleksandrovo povezuje se sa  krakom  prema  Somborskoj kapiji trasom po sadašnjoj Štrosmajerovoj ulici.[6]

Od septembra 1924. do septembra 1925. godine Centrala je proizvela 3.110.000 kwh električne energije. Od toga je za potrebe tramvaja utrošeno 495.000 kwh, ostalim potrošačima je prodato 1.437.585 kwh, a razlika od čak 1.177.415 kwh je iznosila vlastita potrošnja Centrale i gubitak!

Američka firma  “Charles Bill McDaniel” je 1927. godine dobila pravo na desetogodišnji  zakup kupališta Palić.[7] Te godine je sprovedena akcija poboljšanja javne rasvete na Paliću. Grad je naručio, a centrala izvršila postavljanje 102 komada električnih sijalica.[8]

Grad je vodio gotovo u čitavom međuratnom periodu neprestanu i pravno  složenu  borbu  za  zaštitu  svojih  interesa, navedenih u ugovoru iz 1897. godine.[9] Pokrenuo je sudski postupak  protiv Električne centrale u vezi neispunjavanja njenih obaveza, odnosno cena struje i tarifa za potrošače raznih kategorija. U periodu 1919 –  1924. cene struje su povišene čak u 14 navrata. [10] Kao tehnički stručnjaci određeni od strane Grada, u tim pravnim postupcima su se pojavljivali Kosta Petrović i, nakon njega, Vasa Stefanović, inženjeri  po  struci. U 1927.  godini angažovan je kao stručni konsultant dr Rudolf Vrbanić, direktor Električne centrale u Zagrebu. Kosta Petrović je izazvao  pravu aferu kada je 25.7.1929. godine objavio članak u lokalnom  listu  “Bacsmegyei Naplo”, u kojem je tvrdio da Centrala ne ispunjava ugovorne obaveze po tehnološkim pitanjima minimalnog napona, koji je trebao da  bude 100 +/- 5 volti, a negde se spuštao od 83 – 85 volti. Nakon toga je izgubio položaj u posebnoj gradskoj komisiji zaduženoj za rešavanje  spora  sa Centralom.

Subotički advokat  dr Milivoj Miladinović[11] objavio je 1929. u sopstvenom izdanju delo  pod nazivom “Elektricitet i pravo”, u kojem sa pravnog aspekta  analizira pojam elektriciteta, ali i konkretne  situacije između  potrošača i Centrale u Subotici.

Centrala je imala i svoju trgovačku radnju u kojoj  je  prodavala sav elektrotehnički materijal. Svojim propisima o načinu  i kvalitetu materijala potrebnog za uključivanje u mrežu, stvarala je za sebe gotovo monopolski položaj, čime su bili pogođeni lokalni elektroinstalateri.

Grad  je ustanovio (mada im nisu bile dostupne poslovne knjige!) da  1925. i 1926.  godine firma beleži izuzetno velike profite. Tako je u periodu 1.12.1925 –  1.12.1926. proizvedeno 3.569.674 kwh struje. Privatnim potrošačima  je  isporučeno  1.819.478, za tramvaj 509.611, za vlastitu potrošnju 341.743, a imali su i gubitak od 898.842  kwh. Prihod od prodate struje je bio 11.711.115 dinara, od prodatih tramvajskih karata 4.405.975, od prodatih strujomera 200.000, i  razni prihodi 83.000 dinara, što zajedno čini 16.399.090 dinara prihoda. Čist dobitak je iznosio čak 5.839.342 dinara. Zarada u 1927. godini je bila 3.923.962 dinara.

Firma je imala 1927. godine 2 putnička automobila – “Cadilac” i “Debrün”.

Broj zaposlenih radnika je 1925.godine iznosio 237.

U okviru preduzeća postojao je od 1925. godine i sportski klub  – “Športski klub električne centrale”. [12]

Sopstvenu električnu centralu bila  je  prinuđena  da  izgradi  i Direkcija državnih železnica, koja je važila za najvećeg potrošača u gradu. Sa radom je započela 1928. i bila je u pogonu do 1938. godine. Pogon je činio 1 lokomobil i 2  dizelmotora od ukupno 400 KS. Ona je bila prinuđena na taj  potez zbog  visokih cena, koje je određivala Gradska centrala. Tako je 1927. godine Direkcija potrošila 450.000 kwh i za to platila 3,5 miliona dinara. Kwh je koštao 7,80 dinara. To je ocenjeno kao eksploatacija države od strane jednog gradskog preduzeća. Zanimljivo je da je “Ferum d.d”  plaćao za kwh samo 2,60 dinara. Ova posebna centrala ipak je prestala sa radom 1932, pošto je sklopljen dogovor da se i Direkcija železnica snabdeva  po posebnim cenama.III 495 1927III 342 1928

cropped-gde-je.jpg

Gde je

Američka firma “McDaniel”, većinski vlasnik deonica, ponudila je 1928. godine zajam gradu za otkup centrale – od 2 miliona dolara, ali i pored pregovora oko toga, grad nije pristao na  to. Sumnje  u solidnost MekDaniela izrazio je i predsednik  “Banatske  industrijske i trgovačke komore” Kosta Janković u jednom dopisu “Lloydy”: ” …ponuda Mek Daniela toliko je povoljna da uopšte potpuno odudara od  svih ostalih ponuda, tako da je skoro sumnjiva ozbiljnost ovog velikog posla.” [13]

O broju putnika tramvaja i broju kola ilustraciju daje tabela:

godina    broj prevezenih putnika     broj kola-prikolica

  1.      924.085 15    – 9
  2.     1.518.708 15  – 8
  3.     2.225.104 15  –  8
  4.     1.518.389 18  –  5
  5.     1.441.047 16  – 16[14]

broj putnika

Dužina tramvajske mreže je 1930. godine iznosila 14 km, ukupna motorna snaga bila je 1.174 KS, broj sedišta je bio 316 u motornim kolima i 392 u prikolicama, dok je prihod bio – 2.997.933, a rashod 3.039.728 dinara.

Preduzeće  se  žalilo  da tramvajski saobraćaj  ipak nije dovoljno rentabilan, na kolski kilometar dolazila su samo 2 putnika, a na pr. u Ljubljani 6.

Broj potrošača električne energije 1927.  godine  bio  je 6.000, i oni su konzumirali 2,5 miliona kw. Predviđeni napon od 100 volti često je padao do 83-85 v, kao što je to utvrdio inž. Petrović. Tek od 1931. godine, kada je instaliran nov  parni turbogenerator, prešlo se na napon od 220 V.

Mali potrošači su imali skuplju tarifu od velikih industrijskih. Grad, uz čitav niz industrijskih i zanatskih korporacija i privatnih lica, nastavio je da vodi sporove  oko cene  struje. Kao argumente  su 1932. godine navodili da je cena uglja, ali i radne snage za 35%  manja nego u 1924. godini.

Sedište deoničkog društva je 1930. godine  prebačeno u Beograd. Tada su Upravni odbor činili: dr Milan Stojadinović,[15] koji  je 1929. godine izabran i za predsednika uprave društva, dr  Aca Petrović, Charles B. Mc  Daniel  Jr,  Geoge  SchellensRobert  Mc Clure,  Aleksandar Magarašević, Miloš Ćirić. U Nadzornom odboru su bili:  Miša  Pavlović, Dušan Manojlović i Joca  Pavlović. Na mesto  dotadašnjeg tehničkog direktora inženjera Milana Manojlovića[16], koji  je  podneo ostavku, došao je Ernest Vošinski (Woschinski).

Centrala je 1930. godine dobila dugoročni  zajam  od  34  miliona dinara, i deo ustupila sestrinskim preduzećima u Vranjevu i Senti.

Švedski koncern “Elektro Invest” iz Štokholma preuzima većinski paket  deonica  januara  1931. godine.[17] On će otpočeti  sa modernizacijom centrale. Demontiraće se dve stare  parne mašine i ostale prateće instalacije. To su bila 2 parna  kotla marke “Steilrohr” izgrađena  1917. godine od 13,5 atmosfera, i 2 komada parnih kotlova marke “Bablock-Wilcox” izgrađenih 1911. godine od 12,5 atmosfera. Parna turbina MAG, proizvedena u Pragu 1918, snage 1.500 KS, “kuplovana”  sa trofaznim generatorom “Kolbek” za 1.320 kwh sa 1.520 obrtaja i 3.100 v. Postaviće se turbogenerator švedske marke “Stal” od 2.800 KS sa reakcionom turbinom i trofaznim sinhronizovanim generatorom snage 1.765 kwh.

Obnovom starog ugovora, aprila 1933. godine, okončan je dugogodišnji spor Grada i ove firme. Subotica nije bila u mogućnosti da iskoristi pravo otkupa, jer je celokupni gradski prihod dostizao tek oko 20 miliona dinara,[18] tako da cena od 50-60 miliona dinara, potrebna za otkup, nije mogla da se isplati bez zaduživanja. Ipak, u novom ugovoru Grad se trudio da dobije što više beneficija, maksimirane su cene struje za određene  grupe  potrošača, kao i tramvajskih karata, određeni  su rokovi  za postavljanje podzemnih kablova, a za osvetljenje 2.000 gradskih  javnih svetiljki obezbeđeno je 275.000 kwh godišnje.[19]

Najveći pojedinačni potrošači električne  energije  1934.  godine su bili:

“Zorka  a.d.”                                   – 174.890  kwh [20]

“Hartman i Conen d.d.”                 – 235.256 [21]

“Margit mlin d.d.”                          – 365.357

“Direkcija državnih željeznica”      – 504.700

Ukupna proizvodnja električne energije u 1935. godini je dostigla preko 5 miliona kwh.

Pored železničke pruge Subotica – Palić, ovo preduzeće   je izgradilo 1935. godine transformatorsku  stanicu  za novi dalekovod od 35 kV prema Senti[22], koji je 1936. stavljen u pogon.

Broj putnika prevezenih tramvajem beležio je opadanje. U 1933. godini je iznosio samo 850.000.[23] U Jugoslaviji je 1933. godine 9 gradova imalo tramvaje. Najveći broj putnika zabeležen je u Beogradu – 42,5 miliona, a najmanji upravo u Subotici.

Zvonimir Stilinović, inženjer,[24] obavljao je niz rukovodećih poslova u ovom  preduzeću: od tehničkog direktora 1932. godine, generalnog direktora 1934 – 1941, do direktora objedinjenog elektro-sistema “Severna Bačka” – 1960. godine.[25]

Članovi Upravnog odbora 1935. godine su bili: Torsten  Erikson, dr Milan Stojadinović, inž. Momčilo Petrović, inž. Sebastijan Tam, dr Aleksandar Magarašević. Članovi Nadzornog odbora su bili: Dušan Manojlović, Karlo Hedin,  inž. Vasilije Veljković.

Firma je imala u svom vlasništu i električne centrale u Vranjevu i  Novom  Bečeju.[26]

Maja 1939. godine potrošeno je 984.000 kg uglja i proizvedeno 659.000 kwh struje. To je značilo da za 1 kwh električne energije treba da se utroši 1,49 kg uglja. Gubitak na mreži je bio dosta velik i iznosio je 16,4%  ili 108.217  kwh.  Snabdevano  je oko 14.000 potrošača.  Maksimalni  dnevni kapacitet isporuke bio je 60.000 kvh. Zaposlenih je tada bilo 153. [27]

U 1940. godini bilo je ukupno  96 zaposlenih: 25 elektro-montera, 22 bravara, 18 radnika, 44 vozača i konduktera, te 12 učenika. I tokom rata nastavljeno je sa radom. Subotički partizanski odred sa Jovanom Mikićem – Spartakom na čelu pravi diverziju i 10.09.1944. godine diže u vazduh postrojenja mašinske kuće.

posledice div. u centrali, 46

Posledice diverzije u Centrali

Na dan 10.10.1944. godine (ulaska partizanskih snaga u grad) bilo je zaposleno 214  radnika. Postojala su sledeća odeljenja: mašinska kuća, odeljenje za održavanje mreže, za popravke u gradu, saobraćajno odeljenje, inspekcijsko odeljenje, radionica za tramvajska kola, za održavanje tramvajske pruge, za nosače uglja i administracija. Od 26.10.1944. na mestu upravnika se nalazio inženjer Mile  Jeftić,  za vreme rata upravnik pančevačke i zemunske električne  centrale.[28]

Još marta 1945. kao vlasnik se javlja švedska kompanija “Elektro invest” sa zastupnikom Henri Fogesltromom (Henry Fogelstrom).

Zvonimir Stilinović aprila 1945. preuzima dužnost upravnika.

Juna 1946. izvršena je konfiskacija ovog preduzeća, a 6. decembra iste godine i nacionalizacija. Nastaviće da radi pod imenom Subotičko električno preduzeće.

 

[1] Smiljana Đurović, Državna intervencija u industriji Jugoslavije 1918-1941, st 55.

[2] Vidi: “1896-1971, Elektrovojvodina, Suboticatrans, 75”, Subotica 1972. Prvi planovi o uspostavljanu pruge javljaju  se 1886, a 1887. godine Antal Orosi je dobio dozvolu za izgradnju pruge.

[3] IAS,  F:47. XVI 23/1930. U  predmetu, koji je nastao povodom spora privatnih elektroinstalatera sa Centralom  nalazi se i jedan štampani, prevedeni ugovor  sa predlozima  za  njegovo produženje, iz 1926. godine.

[4] Dr Đerđ  Šefčić,  Stogodišnjica  otvaranja  tramvajskog  saobraćaja Subotica  –  Palić,  Rukovet,  4-5-6/1997,  Subotica,  st.  4-10. Takav sistem energetskog opsluživanja tramvaja i javne rasvete bio je u redu tehničkih novina za to doba. Od vojvođanskih  gradova, pre Subotice, elektrane su dobili Senta i Zrenjanin, 1895.

[5] IAS, F:2 III 195/1897. Električno osvetljenje na Paliću je uvedeno 1910. godine.

[6] Šefčić, nav. delo, st. 10.

[7] Nakon što je došlo do promena u vlasničkoj  strukturi deoničkog društva ulaskom švedskog kapitala, firma  je  prenela  1931. godine svoje zakupno pravo na subotičkog trgovca Jašu  Čovića, koji je do tada držao Štrand (on ga  je i izgradio 1921/2), da bi ga  1934.  potpuno otkazali.

[8] IAS, F:47. XVIII 7/1927. Da gradska uprava pristane na tu investiciju (102.000 dinara) doprinele su i stalne žalbe Palićana zbog čitavog niza nedostataka u komunalnoj sferi – slabog osvetljenja, prašnjavih ulica, nedostatka gradskih redara, itd. Tako je peticiju sa zahtevom za bolje osvetljenje maja 1927. godine potpisalo 70 stanovnika Palića, između ostalih dr Gavro Santo, Vilim Konen, dr Mirko Ivandekić, dr Gavra Andrejević, Bertalan Karšai, Vasa Bogdanov, Đula Vali, itd.

[9] Tako je, na pr. Grad u građanskoj parnici, koju je pokrenuo 1925. godine protiv Centrale, tražio da ona instalira nove vodove u Crkvu sv. Roka, ali je sud presudio da ona nije gradska imovina i oslobodio je takvih zahteva. Pravozastupnik Centrale je tada bio dr Jovan Manojlović (1871-1956).

[10] IAS, F:  III 195/1897.

[11] Dr  Milivoj  Miladinović, advokat,  odlikovan  je  te  1929. godine, kada mu je objavljena publikacija, ordenom Karađorđeve zvezde IV reda (o njemu vidi:Tekstilna industrija).

[12] IAS, F:47. Gr. 283/1926. U predmetu se nalaze pravila ovog  kluba. On  je  1927. započeo gradnju  tenis igrališta, planirao  je podizanje i jedne klupske zgrade i “spremišta” na Paliću. IAS, F:47.III 495/1927. Na Paliću su  u  Velikom  parku  već  postojala  teniska igrališta “Lawn tennis cluba”, koji 1928. gradi i svoju klupsku  kuću. IAS, F:47.III 539/1928. U 1928. godini “Subotička električna željeznica i osvetljenje d.d.” gradi i strelište  za glinene golubove,  pored Krvavog jezera. IAS, F:47. III 342/1928.

[13] IAS, F:235.29.600.1929.

[14] Izveštaj o tramvaju , IAS,F:47. XXIII 6/1930.

[15] Dr Milan Stojadinović ( 1888 – 1961), ministar finansija 1923. i 1934. godine, predsednik Ministarskog saveta (Vlade) 1935-1939. i ministar inostranih  poslova. Poznat kao finansijski   stručnjak, profesor Beogradskog univerziteta, ali i kao  jedan  od najbogatijih  ljudi  u zemlji. Probritanski i pronemački orijentisan. On je 1929. godine obavljao funkciju predsednika Robne i vrednosne berze u Beogradu. Bio je  i direktor  filijala  britanskih koncerna “Yarrows” i “Marconi”.

Istupio je iz Upravnog odbora Električne željeznice i osvetljenja d.d.  1935. godine.

[16] Milan Manojlović,  inženjer, rođen 1876. u Ogulinu. Do 1927. godine je radio kao ovlašćeni civilni građevinski inženjer. Bio je direktor u Direkciji državnih železnica. Sa  suprugom  Klarom izgradio je 1925. vilu na Paliću. Pre izbijanja rata je bio u upravnom odboru firme “Novosadsko električno d.d.”, gde 1940. daje ostavku.

[17] Ovaj  koncern  je tako došao do kontrole (vlasništva) nad centralama u Zemunu,  Pančevu, Vladimirovcu, Požarevcu, Svilajncu, Leskovcu, Skoplju, Tetovu,  Senti, Novom Bečeju. Nav. delo, 1896-1971,Elektrovojvodina, st.103,104.

[18] Najveće stavke u prihodu za 1933. godinu činile su gradske takse – 7.599.323 dinara, trošarina – 5.894.172, prihodi od gradskih imanja – 3.854.647. Ukupan prihod je  bio 19.062.329 dinara.

[19] IAS, V 5419/1936.

[20] “Zorka” je imala svoju centralu postavljenu još 1905, koja  je 1911.  proširena. Snaga generatora je bila 460 kW, napon jednosmerni 220 V.

[21] I ova firma je do tada imala svoju centralu.

[22] IAS,F:47.12. 59 G.V. V 1733/1935.

[23] Mada je trasa za Palić bila dosta frekventna, i drugi načini prevoza – automobilski,  autobuski, uzimali su sve više maha. Kupalište Palić je sve više gubilo sjaj i privlačnost koju je imalo na početku veka. Broj stanovnika  Palića  je 1935. iznosio 1.701 – od toga rimokatolika 1.475, pravoslavnih 156,  itd. IAS, F:47.Zapisnik 1935, st. 416.

[24] Njegova supruga Anka Stilinović, učiteljica  po struci, bila je 1932. godine upraviteljica Doma Marije Vojnić Tošinice. Imali su sina Josipa rođenog 1901.

[25] “1896-1971”, nav. delo, st. 393.

[26] IAS,F:56.4.161/1933. Članarinu “Udruženja industrijalaca” plaćala je zajedno i za te dve centrale.

[27] IAS, F:68, Nac. 477.

[28] IAS, F:68. Nac.477.

 

broj putnika